|
Интерлудиј
80.
у Антверпену морској луци ја се сјећам
да сам ходао не бих ли нашао лађу
која би ме на валу однијела у даљину
потражити Нови Свијет и открити
оно што ми у дјетињству би чежњом
откад је сан његова храна
чиновник агенције у својем је ауту
мене одвезао на моло пуно снијега
гдје је чекала сва нагрижена хрђом
лађа која ће ме однијети на море
81.
спуштајући се ријека прави један велики
завој гдје нестају свјетла града
усправљен и посве сам на лађи која одмиче
ја детаљизирам ширећи очне капке
све оно што у свом мирном спусту
ријека допушта видјети кад се налазиш на лађи
наш стари карго се удаљавао од луке
клизећи широким ушћем ријеке „дођите!“
рече ми стари морнар чим сам дошао
на мјесто откуд се проматра маневрирање
82.
пилот је одрјешито издавао заповиједи
кретања за окренути кормило
часник их је истог часа преносио
да би избјегао насукивање лађе
на бројне спрудове љепљивог блата
којима је наша ријека посвуда прошарана
исто тако и човјек ако хоће избјећи
насукати се на спрудове смрдљивог блата
треба добро пазити да вијуга између њих
да би лакше изишао на слободну пучину
83.
зимска је ноћ прождирала читаву ријеку
ја се вратих у своју тијесну кајиту
јер исцрпљен проматрањем маневара
пожелио сам уснути али стројеви се
ненадани зауставише на воденом путу
један крхки чамац дође до лађе
узе пилота и брзо се врати
као да бјежи из заражене зоне
пошто нас упути изићи на Море
већ му наш изглед преста бити занимљив
84.
ноћ је још владала кад наш прамац
продрије нанос земаљских валова
(јер кад ријека повраћа своју слину
у море у својој испразној јарости
начини један вир којег се назива
нанос) наша лађа пун смјелости
пође против вира и тако спретно га проби
да узпркос јаком удару Море поста
нашим и строј отпочевши свој бој
избаци нас према знатно вишим валовима
85.
успињали смо се Сјеверним Морем
да би нашли нешто за допунити терет лађе
у једној низоземској луци затвореној
бодљикавим жицама затим најзад
слободни запловисмо са свом
еуропском приврженошћу према
југу свијета далеком од ове зиме
испуњене снијегом који се отапа
по кејовима добијајући благост најтоплијих
мора ми врло сретни почињемо бродити
86.
кад олуја паде на нас љуљасмо се
тијеком три дана и три ноћи као какви
фетуси потиснути вировима које је јака
олуја јаросно подизала ја се попех
на заповједнички мост да видим лађу
како раздире воду својим челичним прамцем
а за то вријеме лађа чврста и поносна
просијецала је кроз раздвојено море
након три ноћи и три дана тог пакла
ми продријесмо у избраздане воде
87.
чудно али шутљиво лице великих валова
који су долазили до нас носило је дуго
веома чудне боре из којих су излазиле
летеће рибе које су нас проматрале
својим престрашеним очима по томе паф!
забадале су се у дуге млијечне масе
(то што смо мислили да је млијеко тих
бизарних валовитих таласа тјерало нас је
мислити на млијечну воду која излази из стапа
након што смо ставили пуномасно млијеко)
88.
по томе настаде загушљива
врућина дајући дојам да се
налазимо у пећници одкуд се
чинило немогућим да нас стројеви
изведу вибрантних окретима елисе којима
су нас потискивали што даље отићи али имајући
изглед да се врте у сред ништавила које
ће нас прождерати у сушној срџби-
у што сам готово повјеровао кад
ненадано неки сјај прсну у празној ноћи
89.
већ је засијала зора по барицама
распрскавала покрове ноћног доба
и не могући као и обично спавати
од кормила ја се тихо успех
проматрали смо долазак те смеђе зоре
која се чини није ништа ново доносила-
изненадно једна муња и по томе друга
услиједи у полумраку а ми се приближисмо
отоку Фернандо једном ужасном
стијењу које је најављивало Нови Свијет
90.
на узвисини је подигнут свјетионик
који је у равномјерним размацима бацао
те муње да се наша лађа не би
скршила на стијенама тада смо
знали да је наш крманош добро
држао правац што је било потврђено
неколико ноћи касније кад смо
угледали свјетла једног града
како се одбијају од црних облака
и најављују близину Бразилије
91.
на улазу у Сантос ми остадосмо
три дана на везу прије но што ћемо
проћи делту чије слатке воде показују
биљке које су изникле на плутајућим
одпатцима протекла три дана вртећи се
око сидра по вољи вјетра – кад узмогосмо
продријети напријед видјесмо изронити
високе куле које су на улазу у заљев
сличиле великим конопцима који
акламирају долазак наших љубави
92.
врућина сунце свјетлост јасни осмијех
великог црног човјека који се успео
(наш пилот) чини се да је поновио оно
што се у тој прилици обично каже моло
је брујало од мноштва чија способност
да се буде сретан одговара најљепшим
бајкама ми се упињемо пловити попут
бика који се упиње у свим баровима
сљубљеним уз луку из којих опијени од
пића ми се растужени успињемо на лађу
93.
(успркос мојој четверодневној бради
једна је жена хтјела да ју обљубим
обчарање Еуропом чије стабло
старо и гранато сањари да му се
врати сок у једну једину прошлост
као да кроз љубав тјелеса идеја
може бити остварена
у спазмима даних тијеком заноса
ја одбих – жена мало постиђена
ипак се насмијешила својим бијелим зубима)
94.
лађа је поново запловила ушћем
(главе покривене рубом кошуље
докери су се излежавали изван отвореног
трбуха шквера лишеног робâ)
и брзо се успе према сивим валовима
старог оцеана који нас је чекао
јужно љето попут огромног балдахина
прекри нас својом нездравом капом
али дупини чини се нису презирали његову
запару и плесаху по тој кади
95.
видјели смо њихове хрптове просијецати воду
кад су поскачућим јатима долазили
гледати нашег огромног кита
покривена жељезом и смрадним димом
„али гдје су сад они?“ на час је банда
црних тјелесина била нестала
на немилосрдном и голом обзорју
ми изнова упињемо мрзовољне биоњаче
очекујући да нам у доглед пристигне
нова лука за забити наш прамац
96.
ноћу гледам како се у небу појављују
сазвијежђа мени потпуно непозната
на тим морима гдје каравела стално
држи прамац према Јужном Крижу
света застава којој сјај најјужније
точке пробија свјетлост једног напуштеног
свијета кад смо ходали испод тих урешених
знакова често смо осјећали своје обрве
натопљене обилним сузама
својих очију које ти упућују своје молитве
* * * * * * * * * *
Фрагменти
* * * * * * * * * *
|