|
Поштујући вољу родитеља, прво у општини, а онда у џамији склопише брак Рамиз и Сајма. Богме, лијепо се и провеселише и родбина и сви пријатељи из Кахве. Сајма није била обавезивана ни за какав мираз. Она је ушла у своју пуну кућу и добила лијепа, поштена и врло озбиљна мужа.
При првом сусрету и договору понашали су се као да су се добро познавали, допали се једно другом на први поглед.
У х. Хасановој породици у личне животе, не дај Боже, неког тежег проблема, нити један од браће, нити родитељи нису се мијешали једни другима. Дружења су била сваке хефте, сви код једног брата и тако редом, а код родитеља у свако доба. Синови и старији унуци ишли су у џамију, а у Кахву, још увијек само отац. Углавном су у њој били старији људи. Ријетко би зашао и неко млађи.
Сајма, као права сретница, одмах је преузела кућу као да је у њој одувијек боравила. Средила је све, најљепше како је знала, на свој начин. Ни у шта у кући се није мијешао Рамиз. Није јој дао да држи ни краву, једино је имала петнаестак грахорки кока и великог црвеног хороза. Али, зато је радила често у врту око куће, а најдражи јој је био боравак у цвијетњаку. Под њеним прстима и трава је цвала.
Да не би ишла сваки дан по млијеко код дјевера и јетрве, замоли Рамиза, а он јој испуни жељу, купи једну козу. Тако се она забавила мало и око ње, а имала своје млијеко за кахву. Како су пролазиле године она би је замијенила млађом козом, а стару продала, и све тако.
Рамиз је одлазио свако јутро на посао лијепо уређен и чист, баш као да би ишао и на какво сијело.
Радно одијело носио у једној вехтијој ташни у којем је радио. До динара доносио је зараду и давао Сајми. Без икаква страха, Сајма је смјела помоћи својим родитељима, па чак и сестрама ако би затребало.
Већи дио времена проводила је Сајма у цвијетњаку пред кућом. Све, све је цвјетало око куће.
Јавила би се срдачно сваком познатом ко прође, а и њој пролазници. Увијек је била озбиљна, не дозвољавајући било коме да јој се пуно приближи. Исто то важило је и за њене сестре и јетрве. Изгледало је као да с цвијећем разговара. А, цвијетњак јој обгрлио кућу. На врту јој је позавидио сваки пролазник, знан и незнан. Све вртне биљке имале су свој ред, залутати се ни ноћу не би могло, нити замијенити једно поврће, другим.
Најстарији Рамизов брат је сијао само пшеницу. За њих двоје било је довољно колико год од њега узму, а кукуруз је сијала Сајма, да има каже који печењак.
Протицале једна за другом године брзо. Дијете се није појављивало. Гдје би отишла, нико од родбине није покушавао започињати разговор о томе. Помало се говоркало уоколо, начула то од једне сестре Сајма, како је она удата као старија дјевојка, па је то разлог, те би јој требало рећи да пије ово и оно, па све до љекара. Ни једну једину ријеч на све то, рекла-казала, Сајма није проговарала нити је ишта такво радила. Ако су коме Сајма и Рамиз и отишли на сијело у махали, одавали су за примјер складан брак, спремни често и на шалу на свој рачун.
Кад је протекло петнаестак година помријеше родитељи убрзо и у једног и у другог. Подуго је владала туга у њиховој кући. Сад су још чешће браћа, сестре и снахе одлазили једни другима. Најстарији брат умјесто оца поче улазити и у Кахву и сијелити мало са себи равнима и оним старијим што су остали иза његова оца. Сајмина мајка је умрла тихо тешкајући старијим кћерима: „Да хоће ми драги Бог обрадовати Сајму...“ - мислећи на дијете.
Пратећи у животу што смртне случајеве, што удадбе и женидбе дјеверовске и сестринске дјеце, мину двадесет пет година брака Сајми и Рамизу.
Једно јутро Сајма истрча из куће плачући и дозивајући дјеверове: – Умро ми мој Рамиз, у сну.
Љекари су констатовали да је већ дуже вријеме имао слабо срце и да је умро од инфаркта. Плакала је Сајма више него за родитељима. Дубоко у ноћ, након одржаних тевхидова, горјело јој је свјетло. Учила је свом Рамизу Јасине сваку ноћ.
На једвите јаде, наговорили су је прво дјеверови и јетрве, а онда и њене сестре, да изиђе мало међу свијет. Тако је хтио Бог и морало је бити.
Ишло је тешко. Никад је нико није могао наговорити да случајно заноћи, које год је доба враћала се својој кући. Без обзира на обичај да жена не посјећује мужевљев мезар, она је Рамизов крадом одмах засадила цвијећем и то свим врстама које је имала пред њиховом кућом.
Мало, помало, бавећи се што вртом, што цвијећем, те мало више изласцима код јетрви и сестара, прошири се круг и код комшиница. Оне њој и она њима.
Само што прође једна година, почеше се Сајми називати просци. Неки су се могли прочитати одмах као ловци на имање, а неки на пролазан живот, јер је Сајма изгледала само мало старија и другачија од дјевојке каква се удала. Добро очувана. Испод танке шамије само се у плетеницама назирала понека сиједа влас.
Богме, прича данас, сутра, о удаји и штети да остане сама, јави се озбиљна муштерија. Расим из сусједне махале. Са шездесетак својих година није далеко био од изгледа каква је била и Сајма. Жена му умрла нема ни шест мјесеци, отац петоро дјеце, три кћери и два сина. Све младо и ожењено и удато. Он сам у кући. Имања и угледа баш као што је и х. Хасан, Сајмин отац. Само овај млађи човјек, пун снаге. Често је и у Кахви спомињао да му је потребна солидна жена.
Чувши по оном рекла-казала од жена, да јој се нашао муштерија, Сајма је на то шутјела. Раније је све такве понуде глатко и љуто одбијала. Стидјела се дјеверова и њихове већ одрасле дјеце. Свијет је све више спомињао ову везу, а и Расим остао упоран. Такву жену је вриједило имати.
Напослијетку он упита њеног најстаријег дјевера о томе, а овај му није ништа одговорио. Препустио је то својој снахи Сајми и Расиму. На крају, Расим са својом најстаријом кћерком дође у кућу Сајми да је упита о удаји. Док су попили кахву није Сајма рекла ни да ни не, нити је погледала у очи Расима. Познавала је она њега, без обзира на године, доста је заводнички изгледао, привлачан женама. Не буди лијен, Расим одмах упита поново све Сајмине дјеверове и ови, не баш лахко, дају свој пристанак да се уда, желећи јој срећу. Сви су том приликом плакали,као да ће Сајма умријети Веома су је вољели.
Исте хефте, уз испраћај свих Рамизових, Сајма пређе да живи код Расима. Вјенчање ће се обавити док се среде папири око смрти њихових брачних другова. Уз велику тегобу Сајма закључа своју кућу и један кључ даде најстаријем дјеверу. Док се другачије не ријеши и она пренесе неке своје ствари код Расима, да он надгледа кућу. Обзиром да су обоје и побожни и од памети и ријечи, брак се закључи у Расимовој кући пред сеоским хафизом. Том чину је присуствовао само најмлађи дјевер и његова жена и Сајмине сестре са мужевима, те Расимова дјеца.
Кћери Расимове су за ову пригоду припремиле лијепу вечеру као да је мевлуд. Сајма им се одмах допала, а и отац им се смирио. Сви су били задовољни и весело разговарали. Сајма и Расим су изгледали као да им је ово први брак и као да су једва чекали да се присутни разиђу.
Раније, него обично, поранила је Сајма. Док је Расим још лежао, полахко устала, окупала се, клањала сабах, приставила кахву и кренула по кући. Изгледало је као да је сама све оставила на мјесто, каква и јест окретна. Ноћ иза ње уљепшала јој је лице и ставила руменило на два образа, усне задржавале радосни осмијех. Ускоро је устао и Расим, још радоснији. Сајма је крила очи од њега, а он их је тражио. Имао је и разлог, за Сајму би и млађи нежења уложио подебео улог. Руку на срце, све је имала, али је у боље ушла. А, уз Сајму каква је, неће ништа фалити ни Расиму.
До подне су је посјетиле њене јетрве и сестре. Било је ту суза радосница и жалосница. Ипак су отишле сретне, јер је и Сајма изгледала веома сретна.
Расим није пропустио клањање џуме у џамији, а Сајма се позабавила ручком. Касније је изишла и у врт и цвијетњак, који није био ни налик њеном, да мало разгледа. Одмах је испланирала како ће то све уредити, нарочито цвијетњак. Понешто је одмах и започела копкати и прекинула кад се помолио Расим на авлијским вратима. Након ручка поново се нашла у цвијетњаку.
Акшам су клањали заједно у кући, а јацију је Расим увијек клањао у џамији, па је и сад кренуо.
Рекао је Сајми да ће само мало свратити у Кахву међу ахбабе. Неколико вечери пред женидбу није никако био с њима. И заиста на његову појаву, ускликнули су радосни његови пријатељи.
– Ево нашег Расима, види, види, како је весео, богме се сав усјо како се ожени, некако свано…
Он, и сам радостан, приђе хасталу, сједе и викну кафеџији да донесе кахве свима, смијући се и грлећи се с њима.
– Како и не бих био, па ја сам сретан човјек. Ја сам добио праву дјевојку, рече, не осврћући се по кафани.
Из једног ћошка кафане устаде неопажен човјек и изиђе. Био је то Сајмин најстарији дјевер. Журио је погнуте главе. Морао је проћи покрај Расимове куће. А, Сајма омркла у цвијетњаку, један по један цвијет сређује. Препознаде дјевера, усправи се, у нади да ће јој се јавити. Он не би ни мукајет, гледа у земљу и пролази. Она потрча и викну га:
– Хусејне, стани, Хусејне, – и излетје из авлије.
Он стаде ко укопан, али једнако гледа у земљу, видно љут и увријеђен.
– Па, побогу, шта је, ви сте сви мени одобрили да ово урадим – мислећи на удају.
– Јах, јесмо, али нисмо очекивали да нам обрукаш брата.
– Како? – скоро викну Сајма.
– Па, ниси морала рећи одмах какав нам је брат био… Теби фала за све и ми те сви волимо и поштујемо, али цијела кафана је остала смијући се.
– О чему ти то – опет ће Сајма, вукући га за рукав – шта је било?
– Расим ено у Кахви фали се ахбабима, како је мој брат био неспособан, и да је он добио праву дјевојку, – рече, стављајући руку на чело и вртећи главом.
Сајма му без ријечи испусти рукав и улетје у авлију, а он продужи.
У трен ока покупи нешто своје хаљинке и златнину у голе руке, те тако некако притвори само кућна врата и скоро трчећи крену путем којим је прошао и њен дјевер. Право према својој кући. Откључа, ногом гурну врата, баци оно што је носила на сећију и поче гласно плакати, ломећи прсте на рукама.
Није прошло много времена покуца неко на врата, одмах их и отвори и уђе. Био је то Расим.
– Шта је? Шта је? – пренеражен упита Сајму и пође према њој.
Сајма пружи руке према њему, раширених шака у знак да стане гдје је, да не прилази.
– Хајмо кући, зашто плачеш, што си отишла? – опет ће он.
– Никад више, Расиме. Што је било лијепо, било је. Врати се, нек си сретан. Никад ме више не тражи, нити се јављај, никад, упамти…
Ја сам свог Рамиза поштовала као права жена и покривала га двадесет и пет година, и нико на свијету није ништа знао…
А, ти, ти ниси мене могао да покријеш пред свијетом само једну ноћ…
|