|
Dok teku tmuše ini dani
čamimo sami u ’Apsani.
Apse nam propalo tijelo;
Trgaju suvo’vo ždrijelo.
Apse nam izgubljenu dušu,
ko mora pas, sićušnu skušu…
Apse alem, mis’o Slobode.
Apse nam i kapljicu zadnju
s dlana vrela, bistre vode,
njišuć je na srebrnu pladnju.
Odore Apsen’ka sad b’jedna,
pošasnu oku, – zlu – duboku,
samo takav Apsenik treba
kog ono kao plijen vreba.
Osta jadnim Apsenicim’ spas;
Sam nam je ostao vrli Tas
komu dadoše Znamenje – APS!
Tek konac kad privedeš koncu;
Posnu čorbu vareć’ u loncu;
– Ostade međ’ krater-brdima;
”Jedina nam je vrlina,…
Crni, Hladni, umemli naš Aps!”
19.2.2004.
|