|
Док теку тмуше ини дани
чамимо сами у ’Апсани.
Апсе нам пропало тијело;
Тргају суво’во ждријело.
Апсе нам изгубљену душу,
ко мора пас, сићушну скушу…
Апсе алем, мис’о Слободе.
Апсе нам и капљицу задњу
с длана врела, бистре воде,
њишућ је на сребрну пладњу.
Одоре Апсен’ка сад б’једна,
пошасну оку, – злу – дубоку,
само такав Апсеник треба
ког оно као плијен вреба.
Оста јадним Апсеницим’ спас;
Сам нам је остао врли Тас
кому дадоше Знамење – АПС!
Тек конац кад приведеш концу;
Посну чорбу варећ’ у лонцу;
– Остаде међ’ кратер-брдима;
„Једина нам је врлина,…
Црни, Хладни, умемли наш Апс!“
19.2.2004.
|