|
Неутјешној и неспокојној Лејли
Не могу погледат у лице
Тужној мајци Сребренице
Не могу усправно стајат
У страхотној осами улице
У оне страшне дане
Они што по злу прођоше
Трагове крваве оставише
И згажене бијеле љиљане
Кише су сапрале сузе и крв
И ране у небо загледане
Над њима стражаре тишине
Грле их тмине и тихе дубине
Костури кућа зјапе у празнине
Као отворена уста мртваца
У пустош шутљивих небеса
Руке су и муке урасле у јауке
Снађоше их судбине злехуде
Узалуд сузу пушташ и чекаш
Као да не знаш Лејло жалосна
Мртви се до свесуђа не буде
Нема ништа тако страшно
Тако гласно и тако јасно
Као камен који ћутањем
Нијемим и строгим
Из дана у ноћ из ноћи у дан
Као прстом судбине
Све мртво и живо опомиње
Тако ми Лејло свега
И жива милостива Бога
Нема овдје поезије
Сан окован тамом
Иде да ме каменује
|