|
Neutješnoj i nespokojnoj Lejli
Ne mogu pogledat u lice
Tužnoj majci Srebrenice
Ne mogu uspravno stajat
U strahotnoj osami ulice
U one strašne dane
Oni što po zlu prođoše
Tragove krvave ostaviše
I zgažene bijele ljiljane
Kiše su saprale suze i krv
I rane u nebo zagledane
Nad njima stražare tišine
Grle ih tmine i tihe dubine
Kosturi kuća zjape u praznine
Kao otvorena usta mrtvaca
U pustoš šutljivih nebesa
Ruke su i muke urasle u jauke
Snađoše ih sudbine zlehude
Uzalud suzu puštaš i čekaš
Kao da ne znaš Lejlo žalosna
Mrtvi se do svesuđa ne bude
Nema ništa tako strašno
Tako glasno i tako jasno
Kao kamen koji ćutanjem
Nijemim i strogim
Iz dana u noć iz noći u dan
Kao prstom sudbine
Sve mrtvo i živo opominje
Tako mi Lejlo svega
I živa milostiva Boga
Nema ovdje poezije
San okovan tamom
Ide da me kamenuje
|