|
Мислећи сигурно на чувену мисао познатог сарајевског хроничара Мула Мустафе Башескије, да све оно што је написано остане а што се памти падне у заборав, Фикрета се одлучила да сакупи и сачува од заборава неке текстове који су сачувани захваљујући сретним околностима. Ова жена, просвјетни радник по струци и пјесничка душа по опредјељењу, својом првом збирком лирске прозе, која потврђује њен изразити књижевни таленат, сигурно ће се уврстити у релативно велики број жена са овог нашег поднебља које су објавиле бар по једну књигу, међу којима је и Витежанка Ана Топић, да би ту традицију наставили покојни Марко Мартиновић, Анто Зирдум, Жељко Коцај и други, који су се придружили писцима из Травника, Новог Травника, Бугојна и других мјеста Средњобосанског кантона окупљених у Клуб завичајних писаца у Травнику.
Било како било и Витежанка Фикрета је покушала да у свој можда прозаични живот уноси бар мало поезије стављајући на папир неке мисли и стихове записујући их на вријеме, слиједећи Андрићеву мисао да су мисли као птице које ће само једном пасти на неку грану и зато их треба одмах забиљежити да не би остале заборављене! Тај савјет искуснији аутори увијек дају младим писцима, предлажући им да поред својих кревета увијек имају при руци папир и оловку да би забиљежили оно што ће до јутра нестати из памћења.
Понашајући се тако са својим мислима, наставница матерњег језика Фикрета (чије име на турском језику значи мисао, идеју, размишљање) жељела је да не потврди чувену Сенекину мисао, према којој постоје људи који живе без икаквог циља пролазећи кроз живот као сламка ријеком која их носи. Многи људи у журби лишавају себе највећих радости али је, што би рекла Исидора Секулић, све што човјек ради само припрема да се доживи љубав и пријатељство, који ипак једно друго искључују.
На стотињак страница своје прве збирке медитативне прозе или поезије, Фикрета је уткала љепоту природе у којој је одрасла и живјела осјећајући несвакидашњи мирух или мирис авлија у старом дијелу Травника поред којих је трчала као дјевојчица, слушајући несвакидашње звуке у тим данима и ноћима. Та романтика се и сада осјећа у њеним текстовима из којих се може много тога наслутити, што потврђује мисао да пјесника чини живо сјећање али и способност да се то осјећање искаже! Ово вријеме сјећања некима је на жалост прекинуо бесмислени рат, чију страхоту најбоље могу осјетити они који су у њему имали синове и зато је давно Хорације рекао да су сви ратови мрски мајкама иако је Лењин резоновао једноставно, да је свако ратовање настављање политике другим средствима… Овај рат је Фикрета доживјела на најтрагичнији начин али је сачувала наду да се то више никада неће десити и наставила је стављати на папир своје мисли али и мисли неких талентованих ученика, што даје посебну вриједност и печат њеној првој збирци, и које се неки редови не би застидјели великих антологија.
|