|
На Кортедали, у једном од насеља (комуна) разуђеног и пространог Гетеборга, у тамошњој библиотеци, сасвим случајно наишао сам (и узео да ишчитам) збирку пјесама „Он ,неко други“ Радета Шербеџије. Видим и биљежим да је издавач књиге „Стубови културе“, Београд (Господар Јованова 34, тел: 631-556; 631-646), да су уредници Предраг Марковић и Гојко Божовић, опрема Душан Шевић, коректор Габријела Марић, за издавача Милан Пајевић и да је тираж 1000 примјерака.
Књига поезије Радета Шербеџије, филмског и позоришног глумца, пјесника, записивача, рецитатора, једног Радета који је „Културна институција“ која хода, и глуми, и говори, и пјева, е његову књигу ишчитавам полахко, све се трудећи да ми ништа Значајно не промакне. И у свему што читам налазим Себе, своја промишљања о Времену и Простору који није нити мало окренут Добрим Лицем према људима, према Мени. И бивам тако неко Други, о коме и говори на самосвојан начин Шербеџија свим пјесмама у овој књизи.
То је Мозаик осјећања и расположења Пјесникових (Радетових) у времену 1989-1996. године. Исказано је то Вријеме у густини и на начин да се о свакој пјесми размишљати – мора. Међу корицама ове Књига која се појавила у Београду, 1998., нашло се, словом и бројем 55 пјесама. Оне нису разврстане по никаквим циклусима и мањим цјелинама. Оне све заједно Чине Живот и Живљење, некога Другога, а не онога Човјека што све пјесме „исцрта“ и записа. Тај Неко Други и у Мени живи од онога тренутка када сам постао Избјеглица, Расељено лице, неко кога овдје у Шведској називају Странцем или нешто „њежнијим“ именом Усељеник.
Ова књига поетског гласа (вриска, почесто) и мириса, насловљена „Он, неко Други“ се, и отвара истоименом пјесмом у прози коју желим једним дијелом и цитирати:
„Већ дуже вријеме, неки човјек у мени одбројава моје кораке. Један, два, три, четири… И тако по читаве дане. Пустим га да то чини, хоћу да кажем, не могу га зауставити када нешто науми. Он унапријед зна што ћу га питати, а ја се увијек изненадим његовим одговором. Све у свему, навико сам се већ на њега. Посљедњих година непрестано је са мном. Понекад ми се чини да је живио у мени од најранијег дјетињства, тј. од када се памтим. Како би иначе знао неке најинтимније ствари које никоме нисам повјерио? Често зажелим да изађе из мене, да сједнемо за стол и људски попричамо о свему. Он се тада завуче у најдубљи дио мене, постаје мален и готово невидљив и однекуд издалека одговара. Неће да говори о садашњости и уопће, прави се као да не ходамо улицама Лондона и као да не постоји ова нова стварност око нас са свим својим посебностима. Он би само да прича о прошлости. Нарочито о стварима које бих ја што прије да заборавим. Каже (готово подсмјехујући се): Све твоје је у теби. Треба ти само помоћи да правилно распоредиш успомене…“
Неки питки ритам охолости, сада већ јасно видим, има накану и не да ми да се Пробудим, иако мислим да сам већ будан. Оно што знам о Самоћи, очито је, није довољно, а оно што не знам, тек треба да Научим. Сам да учим оно чега у Књигама нема. Нема довољно. Има само на кашикицу, а то је, руку на срце – недовољно. Кахвена кашикица.
Него можда, можда би, и било довољно да се вратим у Дјетињство и своје (и наше) и да из те перспективе посматрам Небо и кажем гласно:
Е, овај облак носи кишу, овај хладноћу и таму мрклу, и случајно не чините ништа да се облак врхом ријечи ружне пробије, и да се садржај његов не проспе по земљи. Нека и овога јутра Авлија наша буде умивена рукама росе моје рахметли мајке Назе. Боже драги, учини да се мирис домаће кахве и угођаја разлије свуда унаоколо. Зашто да не, нека се зна да смо се сви разбудили, да је цијела породица/обитељ на окупу, да доручкујемо и да се договарамо о пословима, шта ко да уради. Мене је запало да још мало одспавам, али и да будем будан и да пратим Догађања у соби, сада када се разданило и свјетлост „појела“ мрак, а тиме и оне слике које су ме мучиле, и у Сну и на Јави. Ко је јачи, тога је и дан у коме желим да се с Тобом сусретнем. Реци Ти, гдје и када?
Сан је, ипак, мала Вјечност у којој се лијепо осјећам. Све је могуће у Сну. И да ми израсту крила и да се на лет одлучим, и да видим и Оно што сам чулима и слутњом, наслућујем. Јесам ли ово у троуглу: Загреб – Гетеборг – Требиње? Јесам ли? Ако нисам, нека ми се омогући да се Пробудим. Пробудити се или Сањати, чини се да је то Питање на које се тражи Одговор! Ако Питања нема, нема ни Одговора. Зато што Н е м а.
Чудна је, и необична књига поезије „Он, неко други“ Радета Шербеџије. Заиста чудна и инспиративна. Све сам ово морао да Запишем, јер све ово има итекако везе са Прочитаном књигом, која ме право – развалила. Сада се морам поново Сакупити…
|