|
У силној савременој поплави пјесника и пјесништва није нам познато да има издигнутијег, самосвојнијег, стваралачки интензивнијег и инвентивнијег пјесника, који је надживио и наткрилио неколико пјесничких генерација и који је у сталној стваралачкој тензији као што је пјесник Жарко Ђуровић. Исто тако, изнимни су случајеви да након педесет и више година стварања, сам пјесник направи антологијски избор своје поезије, а то је збирком „Пчелињаци маште“ урадио Жарко Ђуровић. И поклонике његове поезије и нај шири читалачки аудиторијум овим избором ставио је пред свршен чин, односно пред енигму и неизвјесност. Наиме, правећи избор из четрдесет и више збирки своје поезије и сводећи двије хиљаде пјесама (условно узимамо ту бројку, а можда их је и више) на свега двјеста и четрдесет, колико их садржи ова књига, читалац се мора запитати: који су и какви били тако строги критеријуми да се изврши оваква редукција, будући да нам пјесник није понудио никакву напомену, осим што је пјесме разврстао у пет циклуса.
И предговор ове књиге, који је направио изврсни познавалац књижевности Бранко Поповић, такође се не бави непосредно концепцијом антологије, него особеностима Ђуровићеве поезије уопште, свакако подразумијевајући прије свега пјесме из ове збирке. Предстоји, дакле, и критичару и промотору једина могућност да се суочи са самом збирком пјесама и да према својим моћима и афинитетима, уђе у њихове заводљиве стазе и лавиринте, како би дошао до иоле препознатљивих назнака о одликама и квалитетима ове поезије.
Дакле, ишчитавајући пјесме и циклусе ове збирке, долази се до одређених параметара из којих се она конституише и на којима почива, попут ових: обиље и јединство пјесничког свијета, струјање мисаоно-спознајног дискурса, експлицирање поетике и естетике пјесничких ријечи односно пјесме, те евидентност пјесничког субјекта у оформљењу свега реченог.
Иако је свака пјесма понаособ цјелина и свијет за себе, није случајно што их је пјесник сврстао у одређени поредак, подијелио на циклусе и издвојио наслове циклусима и цијелој збирци из наслова појединих пјесама, те су те пјесме самим тим добиле привилеговани статус у томе свијету. Наиме, наслови циклуса сугеришу њихову тематско-мотивску изворност и окосницу, из које проистичу и супституишу се и други елементи тога свијета. Наслов првог циклуса „Где звезде ноће“ емитују завичајне инфлуенце, наслов другог „Цветање чула“ жар и снагу љубави према вољеном бићу, док наслови циклуса „Да сни буду пливачи“, „Мене и опсене“, „Од вида до невида“ упућују на свеобухватност и разноликост пјесничког свијета и указују на судбинска исходишта човјека уопште, пјесника и пјесништва напосе. Извјесно, наслов цијеле збирке „Пчелињаци маште“, узет из истоимене пјесме трећег циклуса, уствари је супстрат и индикатор свега онога што носи и нуди овај антологијски избор. Он је тако погођен и тако сугестиван да нас намах подсјети на Његоша, који у једном писму свом пјесничком учитељу Сарајлији упоређује своје и свако друго пјесничко стварање са радом пчела и мрава, а чији рад је уподобљен са законитостима стварања Свестворитеља.
И заиста, пјеснички свијет Жарка Ђуровића, остварен у појединим пјесмама и датим циклусима, представља богате пчелињаке и по томе како је стваран и како је међусобно повезан. А стваран је једним снажним инспиративним спонтанитетом кога води моћна и сугестивна пјесникова машта и на коју се он често позива. Због тога је и њено име природно дошло у наслов збирке.
Космос тога свијета је величанствен и по пространству и бројности симбола субјеката. Пространство обухвата сав појавни свијет у сва три временска тока и онај ништа мање пространији и значајнији свијет снова и сновиђења, те свијет инспирисан другим умјетностима и другарством и познанством пјесничке сабраће и пријатеља. Тешко би било овом приликом представити недогледне и непребројне учеснике и саучеснике тога свијета, али ћемо указати на неке карактеристичне: природа и све њене временске и друге промјене и варијације (јутро, дан, вече, ноћ), завичај и све појавности и везаности за њега (дјетињство, мајка, топоними, дрвећа, ливаде, воћњак, јаблан, врбе, имање, Острог); љубав и многолики видови и њене сновне назнаке (слут, именовање, удвојишта, омама, сеанса, игра, мјесечина, побуна чула, чарна ноћ и сл.); свијет конкретног и апстрактног, сненог и митолошког (Адам, олуја, птица, аванс прошлости, Тин, Хераклит, Пикасо, Дали, Лубарда, пепео, Црно језеро на Дурмитору, историја, агресија, визуелни мадригали, матрица небеса, самоћа, успомене, очи, стихија, ноћ, пустош, дан умирања, бездани, преци, тајне круга, живот, силе, ђаво, омрклице, лавља чељуст, крик, глуво доба, смртна ура, чаролија биља, моменто и др.).
Животворност и живописност овога свијета огледа се у његовом интензитету, повезаности и узајамности. И као што пчеле у кошници по природним датостима имају тачно утврђен ритам живота и рада, тако и пјесме Жарка Ђуровића посједују своје фиксирано мјесто и функцију у свој флуид са другим пјесмама, што омогућава јединство и кохерентност тога свијета. Као да се тај свијет сам од себе ствара и повезује и као да дјелује, попут пчела, по неким њему својственим датостима и упутима.
Међутим, уочљива је једна наоко не транспаретна али истрајно присутна повезујућа нит тога свијета, коју смо назвали мисаони дискурс. Та мисаоно-сазнајна нит некад је увијена у обланде љепоте, а некада је изричита и намах докучива. Обратићемо пажњу управо на пјесме ове друге врсте. Прво ћемо се позабавити пјесмама из којих су проистекли наслови.
У првој од њих указује се на завичај као „величанствено сазнање“ и „најдража чулна ботаника“, у другом циклусу („Одсјај игре“) заговара се мисао „која прође кроз милион сита“, у трећој снена мисао води у „зачаран круг беса“, у „пут као рајбер смрти“, тако да све постаје „хировито разарање“, у четвртом се назначава стање „кад се чула засите мена и опсена“ и дође на помисао пјеснички субјект „некуд да одмаглим“, док се у петом циклусу пјеснички субјект креће ка путу „од вида до невида“, долазећи до поражавајуће запитаности „Зар смо у подаништву параноје?“ Очигледно, пјесников сазнајни дискурс креће се од одзвезданих предјела завичајних и цвјетних поља љубави до паранојиних и хировитих разарања, до рајбера смрти. Пјесник зна „да у мислима љепота брже узлеће“ па се у сновима кретао и „иза рубова света“ како би превладао вакум времена и смрти, али је увидио да ђаво непрекидно „плете очајању рукавице“, да „све је свему налик“, да успомене „успава смрт“. Сачињавао је упитник да одгонетне тајне свијета и човјека, али му се на томе неизвјесном сазнавалачком путу стално указивала смрт „без лика и упитника“. Зато у пјесми „Памћење“ поентира: „Цео живот - један сркут / Цео живот – један прхут!“
|