|
И Зукина дјела „Некролог једној чаршији“, „Писма из Азије, Африке и Европе“, „Стогодишње приче“, „Путовање бијелом лађом“ својеврсне су „бајковите арабескне истине о свијету којим је ходио отворених очију“, стално одгађајући да стигне на крај своје чежње, зажаливши да му је мало очију да гледа свијет.
Из књига и бесједа његових у свакодневну комуникацију преселиле су се многе мудре мисли, досјетке, па је Зуко постао и – усмени писац, што је сан сваког оног ко је склон писању.
Овај живописац, ходољубац, карикатуриста, сликар, многозналац, овај „мераклија ријечи“ и живовања, све што је видио, додирнуо својом имагинацијом, унутарњим оком, руком, претварао је у „калиграфску музику пера и туша“.
Зуко је био путујућа катедра духовности и духовитости, вјешти „жонглер ријечима“. Негдје је неко, духовито, рекао да је и Зукин „ход био својеврсни умјетнички правац“.
У Коњицу, понад Неретве, коју је Зуко назвао „великом, зрелом ријеком“, у Пркањ-махали налази се Зукин дом, коме су, у рату израњаваном гелерима и немаром, Коњичани вратили негдашњи сјај.
Да је данас жив, Зуко би засигурно умјесто некролога исписао похвалу једној чаршији, својој махали, у којој, иако позлијеђен, пулсира природан живот у жару молитве, уз мирис авлијских зумбула и шефтели сокака.
Овај „пријатељ живота“ исписивао би арабеску од ријечи у којој би живјела чаршија не као „паланка духа“, нити као „проклета авлија“, него као исходиште разложног и сабраног живота.
Сад у једној таквој питомој авлији, „затрпаној севдалинком и тишином“, Зукина кућа, испред које „стражари“ разграната смоква, отвара свој капиџик и знатижељнику и умјетнику. Некоћ, у тај дом Зуко би свраћао послије табанања дуњалуком и ту би се у њему дешавало оно озарење духа након чега су настајала разнолика дјела.
А Зуко се, бели, находољубио „бутум свијетом“, потом исписујући понајвише путописе, који су постали синоним његовог стваралаштва сачињеног од ријечи.
Иако је био ерудита, Џумхур у путописима није екскатедрисао, мада су његове „стазе, лица, предјели“ драгоцјен водич кроз поднебља, цивилизације, карактерологије, што записима и писмима даје жанровску поливалентност.
Своја удивљења и рашчараност виђеним и дослућеним оплемењивао је поетичношћу, опричавајући то фигуративним везом реченице, која је знала почесто прећи у гномски исказ, афоризам.
„Треба путовати и да би се видјело себе, а не само земље и људе“, један је од Зукиних креативних императива, којим је самјеравао и животне и просторне координате.
Тако ће Џумхур, између осталог, препознати „у Шпанији господственост распрострањену као што је негдје на другом мјесту и у другом и другачијем свијету распрострањена псовка…“, у бијелом свијету више се чудећи „одњегованошћу и љепотом жена у позним годинама него дивном и раскошном свјежином младих дјевојака“.
И што је више путовао, сазнавао, истраживао, профилисао своје стваралаштво, Зуки се, за разлику од оних који живе у „блаженом незнању“, учинило да је, суочавајући се са сфингом живота, „неуке памети и крхкога знања“, а заправо је био једна од посљедњих ренесансних личности нашег доба.
* * *
А да дух овог многозналца и даље лебди над Неретвом, доказ су „Дани Зуке Џумхура“, који су се крајем новембра догађали у Коњицу.
Ова културна манифестација била је у знаку округлог стола о Зуки, изложбе његове заоставштине, сусрета писаца, промоција, а круна свега је била по први пут додијељена награда „Зуко Џумхур“ за необјављену збирку прича, која је припала Емини Башић, Сарајки, одраслој у „Зукином крају“, настањеној у Аустралији.
|