|
У великом броју дјела која су написана почетком стољећа, осјећа се утјецај традиције оријенталних народа. Писци су узимали теме и прилагођавали их своме духу и времену. Најчешће су узимали из перзијског, арапског и турског језика. Један од њих је Мурат Хајровић, прозни писац и преводилац који припада кругу оних што су поставили темеље књижевности у Босанској крајини. Сарађивао у Бошњаку, Бехару, Освиту и другим часописима. Преводио са турског и арапског, сакупљао народне умотворине и на основу њихове тематике писао, а
„утемељеност ове књижевности у босанско тло потврђује прије свега факат да су је стварали наши људи, да су, без обзира на примарне узоре, у њу уносили наслаге властитог духовног наслијеђа и елементе властите стварности и завичајности.“1
Књига Мале приче и досјетке (1913.) има 25 прича за које је инспирацију налазио у три извора: оријенталној књижевности, крајишкој традицији и славенским легендама. То су приче чије су теме изван сфере хисторијске реалности, у царству игре, маште и имагинарних догађаја. У времену нереда, моралног посртања и непоштовања вјере, власти, породичне традиције и разума, Хајровић је литерарно указао на узроке зла нудећи могућа рјешења. Не трага за необичним доживљајима ни ријетким темама већ за приче узима свакодневне мотиве који су дјетету блиски и на њима гради конструкцију фабуле.
Приче су у продуховљеној верзији обновиле народне мотиве из оријенталне књижевности што се нарочито види у бајци Сабур. У њој је широк спектар патње и страдања, али и потреба опреза (сабура) што на крају доводи до искупљења и праштања. Стрпљење је највећа врлина – порука је приче. Стрпљењем се граде бољи свјетови, а наде и тежње се претвара у илузију стварности.
|
Салко Хонђо: Бук
|
|
Особину овог писца је једноставност стила и љепота језика који је жив и динамичан, пун заплета и преокрета, а истовремено јасан и једноставан. Од читалаца писац тражи да учествују у креирању приче, да дају мишљење, пита их, савјетује и консултира. Контакт са читаоцима је новина у књижевности, а његове приче свједоче о личним етичким порукама, човјекољубљу и другим људским вриједностима до којих писац и читалац долазе заједничком комуникацијом. Они заузимају ставове о људским врлинама и манама и афирмишу их као корисне. Одгојна страна, међутим, није дјелотворна ако не произлази из имагинарне потенције што писац зна, па наводи читаоца на креативно размишљање и самостално закључивање.
|
|
„Био некакав човјек који се и дан и ноћ трудио, док није стекао хаџијски трошак, па науми хаџ учинити. Али, пошто је био једињак у своје матере, она га одвраћаше од хаџа, говорећи:
– Мој синко, ти си у мене једињак, немој ићи на Ћабу, јер ја не могу сама остати!
– Он не хтједе одустати од своје накаме, већ се спреми и пође. Идући тако један дан, приспије у први град и падне у један хан. Те вечери оде на јацију у џамију, па пошто клања јацију, остане сам у џамији да још клања.
– Али, не лези враже! У близини џамије неки хрсуз удари на једну кућу да је оплијени, на што га комшије опазе, те га окупе.
– Хрсуз бјежи, а они за њим. Хрсуз окрене џамији, а они за њим. А кад бише код џамије, неста хрсуза, ко да је у земљу пропао. Претражујући око џамије, да се није гдјегод сакрио, попе се један од њих, и провири на прозор, па опазивши овог хаџију у џамији, помисли да је то онај хрсуз, што им се сакрио, и повиће друштву:
– Хајте овамо, ено њега у џамији – бајаги клања! Они се искупе, отворе џамију и повичу:
– Ха, лопове један, сад си се размахао клањати, а мало прије си хтио покрасти нашега комшију!
– Он се изненади да није могао ни једне проговорити. Они га напокон свежу, и кад је дан освануо, доведу га на суд.
– Пошто су у тој ствари били готови свједоци, суд је осудио, да му се одсијече рука, а онда да се проведе кроз чаршију и да се повиче:
– Овако ће бити свакоме ко се год усуди красти!
– Не, ви немојте викати, дочека он. Ви вичите: овако ће бити свакоме ко се усуди не послушати своје матере! Кад га запиташе зашто, он им каже да је пошао на хаџ без материне дозволе, те га је за то та несрећа стигла, а да он није никада ни био хрсуз.
Кад они разумјеше, пустише га, а он се одмах врати кући.“2
|
|
Народним причама Хајровић је дао властити печат и обиљежје: стваралачку садашњост, стилску и композициону једноставност, лахкоћу причања и емоционалност, па су у свом времену биле читане. Има у њима пропламсаја који их и данас чине занимљивим и симбола који имају и данас своју етичку вриједност. Доброта је синоним за људско биће, па је та мисао код Хајровића носећа порука, препознатљива код свих прича. Етичке вриједности из усмене традиције је дигао на ниво умјетнине и у обради показао снагу своје индивидуалности.
„Процес преплитања поетике усменога и поетика писанога у нас је без изнимке у кронолошком слиједу и с обзиром на стилске формације. Дашто, увијек адекватно појединому књижевном смјеру и не увијек у истому интензитету. Процес је у правилу очитован на три начина:
- коментирањем и сакупљањем,
- цјеловито инкорпорираним примјерима,
- говорењем на народну, односно насљедовањем језика и стила усменокњижевнога стваралаштва и новим осмишљавањем његових мотива и тема“.3
Градећи жанр приче Хајровић је користио различите моделе:
- специфични односи међу догађајима који узрокују заплет (Сабур) интегриран у вријеме у ком је прича настала.
- заплет транспонира са акције на ликове чиме рађа дијалектику истости и истовјетност, дајући динамику и слојевитост приповједној структури (Слушај родитеље) и у наратологији користи методу континуираног развоја радње којој је у првом плану статус семиотичке неизвјесности (кад отац посумња у везу између своје жене и непознатог младића).
Конструисао је причу тако да се, као и свака бајка, заснива на супротностима како би доказао да Добро увијек побјеђује. Бајке се догађају у природи као арени која чини јединство са човјеком и у којој се налазе све супротности. Све може бити илузија, дјеца могу и не повјеровати у његову причу, али поетика писца и није утемељена на настојању да му дјеца вјерују, него да им понуди своју визију. Мада је књижевно дјело Мурат Хајровића са данашњег аспекта торзично са наглашеном дидактиком и дескрипцијом, са данашњег аспекта оно је докуменат о времену у ком је њихово динамично захтијевало и то вријеме и такав тип литературе.
|
|
Мурат Хајровић (1873 -1918.)
Рођен у Босанској Крупи гдје је завршио мектеб и основну школу. Кад се у Сарајеву отворила муслиманска вјероучитељска школа (Дарул – муа-лимин), Хајровић је био међу првим њеним генерацијама. Ту школу је завршио 1894. једно вријеме као вјероучитељ службовао у Бихаћу, затим је премјештен на мјесто референта за мектебску наставу у Вакуфску дирекцију у Сарајево гдје је остао до смрти. Умро је у Сарајеву.
Дјела:
Мале приче и досјетке.
|
|
1 Л. Хаџиосмановић – М. Мемија: Поезија Бошњака на оријенталним језицима, Сарајево, 1995., стр. 6.
2 Мурат Хајровић: Мале приче и досјетке, Исламска дионичка штампарија, Сарајево, 1913., стр. 36.
3 З. Шкреб – А. Стамаћ: Увод у књижевност, Загреб, 1998. стр. 135.
|
|
Задња измјена: 2007-01-01
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|