|
Анђелић на почетку књиге „Маргаретине жеље“, уводећи читаоца у свијет, кога сада углавном нема, или има веома мало, незнатно тек, осјетио је за потребно да напише нешто као уводно Слово, у коме дословце каже:
„Доста времена, посебно у току љета, ми Требињци проводили смо на мору – у Дубровнику, Купарима, Сребреном, Млинима, Плату, Цавтату. За моју генерацију то је вријеме од половине прошлог вијека до почетка деведесетих година, од када, због више силе, нажалост, више нисмо активни у свим тим збивањима на нама најближем дијелу јадранске обале.
У „Маргаретиним жељама“ кроз краће приче, желио сам да сачувам од заборава те наше „морске“ дане. Посебно догађаје зачињене разним пикантеријама. А њих је уз обалу, на врелом пијеску, жарком сунцу и топлом, плавом мору, и те како било!
У опису догађаја и људи на том дијелу Јадрана, овога пута нисам штедио ни машту, уз све оно похрањено у сјећању.“
Сама књига „Маргаретине жеље“ састављена је од прича и сјајно обликованих „срцоказа“ и цјелина које имају наслове: „Са дубровачких плажа“, „Купари испод Пелегрина“, „Сребрено са старих разгледница“, „Љубав под сунцем Млина“, „Луде ноћи Цавтата“ и неизоставни „Епилог“.
Рецензент књиге, Олгица Цице, заиста није штедила ријечи како би читаоца упутила на оно што се најчешће именује као „шта је писац хтио да каже овом књигом“. Казао је заиста шта је то живот, само некад био, срећу појединца и једне цијеле генерације, која је знала али и сазнавала оно тајновито и невидљиво, што живот сам са собом носи.
Зато рецензентица Цице и констатује да је много људских судбина испричано и причама под насловом „Маргаретине жеље“, а то што су оне сада на миљеу Јадрана, није нимало случајно. Дубровник, Купари, Млини, Сребрено, Цавтат, Конавли. Ту се усидрио нас приповједач, не пристајући на заборав. Љубоморно, као неко благо, чува одсјај младости која је свуда добродошла и свуда се добро осјећа. Прича нам Требињац, сусјед јадранског драгуља, који је имао привилегију да скокне до свог мора. Са новцем или без њега. И увијек се враћао на своје корзо са још једном новом авантуром и причом. А прича је тако жива, пластична, шарена.
На обали гдје се плава боја неба и мора спајају и све је једно и бескрајно, и наше, радо се одлази по неке тренутке без обзира, са пуно ишчекивања лијепог. Љето, море, сунце и путовање нас удаљавају од сивила и отужености свакодневице. На самим обалама крадемо оно што нам је ускраћено читаву дугу годину. На море идемо по сан. Ту упорно тражимо оно што нам недостаје. Неко то добије бесплатно, неко за новац, а неко је опет губитник. Потражиће други пут. За неким столом, са неком музиком, уз ново лице и топло, женско тијело. Сви иза својих жеља носимо пријатне туге и грч и хоћемо тренутак слободе и необавезности.
Ето, такву једну књигу је од „ситница“ (које то нису, него је то сами живот био) и „коцкица“ мозаика, од снова и недосањаног, склопио је Љубиша Анђелић, да би нас све истински обрадовао.
* * *
Недјеља је. Први је дан октобра. Већ је мрак увелико, јер 20,30 сати. Кишно, са доста влаге у зраку. Само још која ријеч и слово и одвојићу се од компјутера, рачунара (дате по шведски), сретан што сам урадио нешто, да би и други сазнали какву је само књигу објавио Љубиша Анђелић, Требињац као што сам и – сам. У Шведској сам, са станом на периферији Гетеборга. Записах ово о књизи „Маргаретине жеље“ са радошћу и тугом – јер оно о чему Анђелић пише, дио је и мога бившег живота…
Сада сам ту, у неком другом и другачијем окружењу. Али, то је већ нека друга прича и почетак, сигурно биљешке о некој другој, такође доброј књизи. Само нека, добрих књига…
|