|
Лице је било без израза и док су се мијењали крајолици изван воза, ништа од њих није ишло ка унутра, човјеку. Лице је и даље било исто. Добила је жељу да га испуни, обоји, ослика борама, окомитим, хоризонталним, да повуче усне на горе или на доле.
Није се ни најмање тргнула када се зачуло праскање на све стране, детонације, паљба. Фасцинантно је зурила у лице мушкарца, којег се ништа није дотицала. Каква ли је то огромна животна непогода збрисала са њега баш све, питала се, док јој се мука повећавала, јер је осјећала да је лице насупрот њој скамењено, отуђено од човјека самог и осуђено на ону врсту беживотне покоре, коју човјек одреди сам себи, након што окуси зло.
Свјетла су титрала напољу, а пуним купеима су ходали људи у униформама и они ријетки без. Сви су се они слијевали у једну масу, најсличнију мутној ријеци која плави и оставља талог трулежи.
Човјек је промјенио угао гледања. Није била сигурна, гледа ли он то уопште, или се очне јабучице тек тако помјерају, мимо његове воље, гоњене природним рефлексима.
|