|
Дневник недужног
Прољеће 1993 (2)
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
51.
травањ ми открива више од једне нити
и цвјетови се као лијепе очи запале
и наслаге облака попут тегленица
дефилирају у небеском ширу који се
дими циљ људског постојања је
једно стално проучавање које треба
водити различитим стазама које су
дане његовом генију да схвати
универзум и тако прослави своју
урођену снагу
као што ја чиним пишући ове стихове
52.
једна ласта каже се не чини
прољеће а јучер ја зачух
изнад своје главе долазећи крик
једне од тих птица које бијаху
отишле презимити у врућим рајевима
чије бајне проспекте вам хвали
моја ласта још посве уздрхтала
и отресајући своје лијепо црно перје
57.
успио сам открити један ресторан
који је успркос касном сату још био отворен
у којем радници уредно поредани
сједе чекајући да им дођу њихови
обједи у сосу кварљиве живежнице
натоварене да утаже њихове гладне трбухе
срећом гостионица још не бијаше затворена
па мени дадоше сјести мало подаље
да бих могао тијеком читаве вечере
сво вријеме видјети раднике који чекају
58.
мој брзи управо пролази Creuse
завичај Jouhandeaua сиромашни
департман Француске чије стјеновито
трсје је покривено риђим преживачима
ошишаним попут Ирокеза један злоћко
чита Брану на Пацифику
али се ипак брзо заморио
излази мало у ходник проходати
он пуши зијева а влак методички
стаје у Limogeu и по томе наставља даље
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Епилог
230.
трубље смрти зазвоните зазвоните
и узбуните све што живи на земљи
да свему тако појачате спознање
да овдје све мора завршити у праху
који пуше према опасном зјапу
Случајности и Нужности
јер то што смо уопће постојали
то је захваљујући тим двама глупим
кораљима који нам нису додијелили
живот за друго осим да нас врате у ништавило
Превео Томислав Дретар
|