|
Ибрахим Чокић је врло образована личност, која је оставила вриједне трагове иза себе. Истина, његов живот је проткан исламским духом начина живота, јер ту је видио заштиту националног самоодржања у периоду бурног превирања у БиХ.
Његов мото је био „Посртај учењака је посртај народа тј. кад учењак посрне, за њим и народ (свијет ) посрне“.
Рођен је у турском вакту, формирао се у аустроугарском а плодове оставио у Краљевини те доживио и комунизам.
Муслимани су били на једној страшној вјетрометини, остављени без ослонца. Из феудализма дошао је рани капитализам, велика економска криза, а затим социјализам. Запамтио је Балкански рат, први и други свјетски рат, као и укидање халифата.
Његово животно начело је било да се Муслимани у БиХ могу сачувати ако се вежу за изворне коријене ислама и том принципу је био потпуно одан.
Вријеме је ишло својим другим током у супротном правцу и рушило је своје бастионе, тако да су његове идеје биле у колизији са животом.
Међутим, он је то радио са најбољом намјером и жељом да Муслимани опстану на својој дједовини.
Џабића покрет
Први пута сам чула од своје мајке (Шеремет Шухрете рођ. Чокић) за постојање Џабића покрета. Муслимански прваци на челу са Мостарским муфтијом Али Фехми Џабићем тражили су већа самоуправна права за Муслимане, а посебно у школству, пошто су имали врло подређен положај.
То је било 1899. године и овај отпор је био осујећен тако да је АУ дала свим потписницима отказ са посла.
Потписник је био и Ибрахим Чокић, који је такођер добио отказ.
Ова област је слабо истражена. Осим Владимира Ћоровића у новије вријеме он је предмет истраживања проф. Русмира Махмутћехајића.
Међутим, овај отпор био је подлога за стварање Меморандума Уједињене муслиманске организације о рјешењу југословенског питања, једног официјелног документа који је предат цару Карлу 17.8.1917. год. у Бечу на аудијенцији Савфет-бег Башагић и Шериф Арнаутовић.
У Меморандуму на један јасан и егзактан начин приказан је неравноправан положај Муслимана у АУ у свим областима живота: просвјети, аграрном питању, култури, привреди. Увијек формално су им дата права, али увијек је стављен један условни фактор, један зарез, је та права анулирао.
И данас у Европи наилазимо на исте варијанте одбацивања Муслимана. Слободна сам да наведем цитат из књиге проф. Омера Ибрахимагића „Босна је одбрањена, али није ослобођена“ на стр. 70.
„Политику западне Европе и Русије према Босни, најбоље је изразио британски премијер Џон Мејџор у писму своме министру Дагласу Хогу, чији је садржај недовољно познат широј јавности у нашој земљи…
Мејџор инструира свога министра да се наставе мировни преговори, јер му они служе као „превара“ да би се „одгодила било каква таква акција (мисли на акцију „муслиманских“ земаља ), све док Босна и Херцеговина не престане постојати као важећа држава, а њено муслиманско становништво не расели из своје земље“.
Какве су тада биле нагле друштвене промјене предочит ћу на пар примјера.
За вријеме АУ промјена структуре становништва по вјероисповијести (тада се становништво дијелило само по вјероисповијести и сви су били Босанци и Херцеговци) у Сарајеву била је јако изражена у корист католичког становништва.
Тако нпр. за период 1879-1910 повећан је број становништва у процентима
- Муслимани 25 %
- Православци 126 %
- Католици 2468 %
- Јевреји 140 %
- Сарајево 143 % просјек
- БиХ 64 % просјек.
„Странаца у БиХ је било много. Од чиновника и државних службеника до 1907. године било је свега 32,22 % домаћих, а остатак су све били „куфераши“. Међу државним службеницима било је 61,56 % католика, 29,92 % православних и 8,63 % муслимана.“ Владимир Ћоровић „Политичке прилике у БиХ“, 1939. год.
1918. године долази до стварања Југославије, гдје долази до јачег утицаја православља из Србије. Сами називи улица у Сарајеву су томе потврда: Војводе Путника, Скерлићева, Немањина, Југ Богдана итд.
У оваквим приликама јако тешко је бити прави кормилар.
Ибрахим Чокић радио је као професор на Великој гимназији у Тузли од 1900. године гдје је предавао вјеронауку, а затим арапски језик и књижевност, као и турски језик.
На Бехрамбеговој медреси у Тузли је предавао разне предмете: арапски и турски језик, исламску догматику, стилистику арапског језика, шеријатско насљедно право. То је радио бесплатно.
Био је посљедњи Тузлански муфтија до 1936. године када се укида Муфтијство.
Хикјмет
Са својом браћом проф. Адил-ефендијом и Ахмет-ефендијом, правником, покреће мјесечни часопис „Хикјмет“, религијског садржаја. Часопис је штампан у Тузли од 1929. до 1936. године у штампарији „Ристе Секулић“.
Он је био власник, издавач, финансијер, те главни и одговорни уредник овог часописа. „Хикјмет“ је био радо прихваћен часопис и читао се на подручју цијеле БиХ, Београда до Штипа, што се може закључити по адресару претплатника.
Укупно су изашла 72 броја на 2326 страница. Ту се налази значајан опус радова. Изашло је око 500 чланака, расправа, радова у наставцима.
Хаџи Ибрахим објавио је преко стотину својих радова, већих и мањих, као и пјесама. Најзначајнији су свакако студија „Иман“ која је објављена у 27 наставака, те „Моје путовање на хаџџ“.
Данас „Хикјмет“ представља ризницу културног и вјерског садржаја. Он је конзервација једног времена кроз који је прошла БиХ, односно Муслиманско становништво. Због тога је постао врло интересантан за проучавање. Објављени су већ магистарски и докторски радови, а остало је још много изазова за његово проучавање.
У њему су објављивали и познати и непознати пјесници своје стихове, као и препјеве са арапског, турског и перзијског језика.
Навешћу неколико имена који су по мени веома вриједна: Рефик Жабић, Машић Мухамед, Садиковић Џелил, Хусеин Шехић, Мухамед Захировић, Џемила Зекић Ханумица, Мухамед Хифзи, Мустафа Грабчановић, Хајрудин Пашовић и други.
Са једне временске дистанце од око 70 година може се објективно сагледати један период са вјерског, политичког и културног становишта у БиХ.
Професор Ибрахим Чокић умро је у Тузли 1948. године. Није имао своју дјецу, али иза њега остала су добра дјела.
Прошле године у Мекки, наше хаџије упутиле су најузвишенију молбу, Арефатску дову на Хаџу на свом језику, коју је превео и записао Хаџи Ибрахим Хакки Чокић, професор и муфтија прије више од седамдесет година а коју је објавио у „Хикјмету“.
Добра дјела надживе своје ствараоце.
Тузла, 28.5.2006. године
____________________
Прилог: Групна фотографија из 1936. године, снимљена у просторијама Тузланског муфтијства приликом посјете једног угледника из Египта.
С лијева на десно сједе: Мехмедбашић Осман, кадија, Чокић хаџи Ибрахим, муфтија, Пашић хаџи Хасанага, градоначелник, Угледник из Египта, Хусић хаџи Мухамед, мудерис, Бербић Мустафа, кадија.
Стоје: Јахић хафиз Мухамед, кадија, Салихбеговић, учитељ, Чокић Адил-Абдурахман, професор, Реџебашић, хафиз Ахмет, тајник Муфтијства, Дамаџић хафиз Сулејман, муаллим, Пашић Абдурахман, кадија и Имеровић Шабан.
|