|
Истраживачи већ дуже вријеме означавају имена европских ријека као најстарија имена на европском континенту. Прилично старо (свакако античко) име има и ријека Босна, која спада међу веће на источној обали Јадранског мора. Најкасније у раном средњем вијеку је по ријеци Босни добила име земља и држава Босна – домовина „романизираних“ Илира и дошљака Славена, који су се најкасније у касном средњем вијеку почели представљати као Бошњани, Бошњаци односно Босанци (лат. Bosnensis). У вријеме Краљевине (Југославије) Срба, Хрвата и Словенаца те у вријеме Титове Југославије су биле ознаке Бошњани, Бошњаци односно Босанци (први пут откако постоје) искључиво због хрватско-српских политичких интереса у Босни и Херцеговини скоро сасвим нестале из економског, културног и политичког живота. Изузетак је била једино ознака Босанци, која се је углавном употребљавала за некултурне и „неопеглане“ људе:
„Јеси л’ мала љубила до сада?
Јеси, јеси, ал’ Босанца ниси!
Лијепо ћу се почешљати, дотјерати, опеглати –
мирисат ћу као ружа, волит ћеш ме ти.
То знам…“1
Босански идентитет Бошњана, Бошњака односно Босанаца је као што је познато капитална тема која захтијева озбиљну знанствену обраду, а таква до сада још није направљена. На ту чињеницу је 1994. године упозорила и словенска социологиња односно хисторичарка Вера Кржишник Букић, која је босанском идентитету посветила мању расправу. Унаточ квалитетној и међу истраживачима необично добро прихваћеној расправи В. Кржишник Букић, на овом мјесту желим истакнути да и њезин приступ споменутом идентитету темељи на застарјелим, политички мотивираним мнењима неких хрватских и српских истраживача, који нису жељели (а неки и још увијек не желе) признати цјеловит друштвени видик босанског идентитета, већ су истицали само територијални односно „географски“ видик тог идентитета (па ни тога не увијек). Такав приступ се врло лијепо види и у неким реченицама В. Кржишник Букић:
„На впрашање о дејанскем обстоју босанске идентитете ни могоче јасно одговорити нити притрдилно нити никално. Згодовинска ин данашња разкланост мед нечим, кар је некдај било ин кар нај би спет било, је всекакор ена од главних значилности босанске идентитете. Впрашљив је при тем дружбено-скупински повезовален видик идентитете, медтем, ко други, оземељски, кљуб геополитичним спремембам, ки јих кроји згодовински час, всескози неспорно обстаја… Босанска етнија се зачења обликовати по извирно географских појавних предложких в згодњем средњем веку по приходу ин населитви Јужних Слованов на Балкан. Биствено је поударити, да со Јужни Словани все од тедај, не гледе на тедања (з Илири) ин каснејша миграцијска мешања, геополитичне ин верске спремембе, остали основна етнична пребивалствена структура в Босни… Вечстолетни обстој средњевешке државно-оземељске идентитете з босанскими бани ин краљи, развита господарско-прометна организираност з ластним денарјем, автохтона вера (црква босанска) ин култура, о катери причајо босански језик, писава босанчица, нагробни споменики – стечки, па туди завестна припадност босанству, од кодер извира име Бошњани озирома добри Бошњани – то со тисте основне компоненте, ки творијо темељно идентитето, заради катере би босанско етнично скупност по „шолских“ мерилих смели же в средњем веку обравнавати кот босански народ… Од 15. столетја напреј се зачне ше не повсем изобликована босанска народна (национална) идентитета тргати. Сподједа јо постопно одмирање босанске церкве ин прехајање тер пад самостојне босанске државе под туршко област. Мед всеми спремембами је по првотнем разколу в 11. столетју знотрај самега кршчанства (ки је в сами дежели Босни кршчане лочил на католике ин православне) готово најусоднејши приход нове вере – ислама. Ислам продре в Босно ше пред кончним приходом отоманских завојевалцев. В наследњих двех столетјих спрејме ислам много домачега пребивалства. К његовим верником, муслиманом, среди 15. столетја пристопијо же зело разредчени кристјани, припадники босанске церкве, ки је имела сицер некатере стичне точке з исламским верским науком. Ислам спрејмејо туди многи босански католики ин босански православни, вечинома предвсем из очитно прагматичних разлогов. Кер је имела в тистих часих вера одлочујоч вплив на социализацијске процесе посамезников ин дружбених скупин, је разумљиво, да је постопен, а множичен преход босанскега пребивалства в ислам биствено впливал туди на његово културно-народностно идентитето. Об муслиманих, ки постајајо пребивалствена вечина в местих ин других стрњених насељих, се ше напреј охрањајо босански православни (в велики мери со то слованизирани романски Влахи) ин босански католики, ки творијо вечино на подежељу. Од 16. столетја напреј се придружујејо разнолики босански етнични структури, полег туди в Босно же присељених Ромов, ше малоштевилни, а верско ин социално стабилни Жидје – Сефарди… Тако ста 16. ин 17. столетје предвсем заради множичне исламизације, па туди заради миграциј, ки со последице војашко-политичних догајањ на оземљу Босне ин окрог ње, час морда најмочнејшега народностнега превирања ин с тем дисконтинуитете босанске идентитете. З утрјевањем верских, политичних, господарских ин културних разлик мед треми главними босанскими дружбеними скупинами се надаљује процес разтакања босанске идентитете. Кер па, по други страни, туршка област в Босни ше напреј остаја недотакљива ин чврста, се скози њен геополитични ин управно-административни статус босанска идентитета всај формално охрања не гледе на все лочевално делујоче нотрање разлике… „Босански народ“ не настане в всебинскем смислу нити в 19. столетју, чеправ в теј смери обстајајо посебна призадевања. В тем часу се спременијо империална размерја на Балкану. То је обдобје затона туршкега цесарства ин хкрати час все мочнејшега хабсбуршкега империалнега госпоства. Балкан је постајал все спорнејше стичишче њуних интересов, па туди вроче оземље народноосвобајајочиг гибањ… Полег же вечкрат омењених верских ин других лочевалних силниц од друге половице 19. столетја напреј раздирајо потенциално босанство похлепни етнично сородни соседје. Ти видијо в вечрелигијски ин вечкултурни Босни приложност за ластно државно-оземељско ширјење. На разне начине всиљујејо својо хрвашко озирома србско етнично идентитето босанским католиком ин босанским православним“.2
Оно најважније због чега се са В. Кржишник Букић никако нећу моћи сложити је њено мнење да је у времену од 12. до 19. стољећа могуће говорити само о територијалном односно „географском“ видику босанског идентитета а никако о цјеловитом друштвеном видику односно о видику којег је она назвала: „дружбено-скупински повезовален видик идентитете“. Сматрам наиме да је В. Кржишник Букић у вријеме кад је писала своју расправу била под јаким утицајем хрватских и српских истраживача који су у расправама о идентитету Бошњана, Бошњака односно Босанаца, Хрвата и Срба користили двојна мјерила. Као примјер могу навести да су споменути истраживачи, као доказе о хрватском и српском идентитету становника средњевјековне Хрватске и Србије користили три камене плоче са натписима у латиници и ћирилици, а као доказе о босанском идентитету становника Босне нису користили три камене плоче са натписима у босанчици. Као доказ о постојању босанског идентитета није им био довољан чак ни босански језик.
Морам опет поновити да је В. Кржишник Букић записала: „Од 15. столетја напреј се зачне ше не повсем изобликована босанска народна (национална) идентитета тргати“.
Како се може почети „тргати“ нешто што у ствари још не постоји? Наравно, пуно већи проблем представљају писани извори што их је В. Кржишник Букић користила да би доказала да се „ше не повсем изобликована босанска народна (национална) идентитета“ од 15. стољећа напријед почиње тргати. Тих писаних извора је наиме тако мало да на основи података које нам нуде, уопште није могуће озбиљно расправљати о једној или двјема разинама босанског идентитета односно о „још не сасвим изобликованом“ и „сасвим изобликованом“ босанском идентитету. Сматрам да би за такве врсте спознаје било потребно пуно више писаних извора. Да ли је уопште потребно истицати да из писаних извора насталих у времену од 15. до 19. стољећа, о босанском идентитету становника Босне сазнајемо у ствари само то да је постојао? И скоро ништа више! Осим тога, морам још једном поновити да је В. Кржишник Букић записала: „Тако ста 16. ин 17. столетје предвсем заради множичне исламизације, па туди заради миграциј, ки со последице војашко-политичних догајањ на оземљу Босне ин окрог ње, час морда најмочнејшега народностнега превирања ин с тем дисконтинуитете босанске идентитете“.
Сматрам да је В. Кржишник Букић и у овој реченици употријебила двојна мјерила. Како је могуће тврдити да су босански идентитет угрозиле исламизација и миграције, кад је опће познато да иначе „сумњиво тајанствени Срб“ односно исламизирани турски јањичар Константин Михаиловић што су га 1463. године у граду Јајце заробили Мађари, никад није заборавио своје „српско“ поријекло? Надам се да не треба посебно истицати ни чињеницу да су Михаиловићеве „Јаничарове успомене“ досад кориштене као важан извор за хисторију босанске средњевјековне државе.3 Да ли је потребно представити још који „нов“ доказ који би потврдио да су Турци становнике свог Царства дијелили прије свега на кршћане (односно католике и православне) и муслимане те да нису ни покушали организирано затирати њихов (нпр. босански, хрватски и српски) идентитет.
Озбиљни напади на босански идентитет становника Босне су започели (и по мнењу В. Кржишник Букић) тек у другој половици 19. стољећа и то под утицајем илирског, великохрватског, великосрпског и југославенског веленационалног програма. Као што је познато споменути веленационални програми (изузетак је једино илирски) су се појавили у вријеме распада турског Царства, чији је дио (барем формално) до 1908. године била и Босна. Овдје желим представити само неколико примјера из којих се јако лијепо и јасно види да у вријеме од 15. до 19. стољећа босански идентитет босанских католика, муслимана и православних није био само „мртво слово на папиру“.
У 15. стољећу су као робови у Генови споменути Бошњани, Бошњаци односно Босанци и Срби: „…schiavi bosniaci e serbi…“.4
У другој половини 16. стољећа је као адмирал шпанске (напуљске) морнарице документиран Петар Охмучевић, познат и као „по старини Бошњанин“.5
У Венецији је 1611. године босанчицом штампана књига „Наук карстиански“ босанског фрањевца Матије Дивковића, који је књигу посветио својим меценима: „…племенитом и високом господину, господину Антуну Гаргуревићу Бошњанину из Сараева и Пави сину његову веле пољубљеному, Господи мојој веле драгој и љубљеној…“. На насловној страници је још записао да је „Наук карстиански“ превео из латинског у славенски језик, какав се у Босни говори: „…извади из језика диачкога приведе и сложи у језик словински како се у Босни говори…“. Дивковић је у уводу у други дио књиге записао да је све растумачио односно превео из латинског у прави и истинити босански језик: „Ова истомачи алити приведе из језика диачкога у прави и истинити језик босански“.6
|
Андрија Качић Миошић (1704-1760.)
(рад Ивана Рендића 1889., биста, црква у Заострогу)
|
|
Чувени Словин Андрија Качић Миошић (1704-1760.) је у свом дјелу „Разговор угодни народа словинскога“ објавио и епску пјесму којој је дао наслов: „Писма најпослидња од славне Босне, приказана отцу поштованому фра Бони Бенићу, штиоцу богословцу и кустоду речене провинције, од старца Мјелована“. У тој пјесми је А. Качић Миошић босанске католике, муслимане и православне означавао као Бошњаке и Херцеговце, али се у пјесми врло лијепо види да су за њега (који у пјесми наступа као старац Мјелован) и Херцеговци у ствари Бошњаци:
„Пробуди се, Босно, земљо славна,
којано си заспала одавна,
тер ми кажи босанске јунаке,
на оружју витезове јаке,
нека могу и њи запјевати,
част и дику славној Босни дати!
Али Босна липо одговара,
Мјелована тер жестоко кара:
Јер си брежан старче полудио,
путујући памет изгубио?
Кад си пјева пјесме од јунака,
највеће си пјева од Бошњака.
Ко је био Марко Краљевићу,
ко ли витез Милош Кобилићу?
Ко бијаше Реља Бошњанине,
Омућевић јунак од старине?
Ко је био Бранковићу Вуче,
ко л’ старином Кастриотић Јуре,
ко ли јунак Зриновићу бане,
ко л’ делија Косарић Стјепане
него млади старином Бошњаци,
ол Бошњаци оли Ерцеговци,
који биху босанска господа
од славнога мојега народа?
Одклем бише Сењанин Иване
и делија Макар капетане,
одклем ли је Новак и Радивој
и делија Томићу Мијате
већ од Босне и Ерцеговине,
Косарића старе бановине?
И остали ускоци јунаци
сви су, старче, старином Бошњаци.
Ко бијаше Јанко Митровићу
и Илија сердар Смиљанићу,
ко ли бише Сурић дон Стипане
и кавалир Јанковић Стојане,
већ ускоци старином Бошњаци,
ол Бошњаци оли Ерцеговци, –
и остали котарски сердари,
капетани, алај – барјактари?
Одклем бише старина Накића,
Синобада и млада Раднића
већ од Босне и Ерцеговине?
Вируј мени, старче до истине.
Одколем је Вучковићу Зече
и кавалир Грчић дом Иване,
одклем ли су остали сердари
и на гласу цетински главари
нег од Босне и Ерцеговине
витезови звани од старине?
Ко је био Марко Синовчићу,
силни витез Петре Кулишићу
нег Бошњаци, старином јунаци,
Ерцеговци ол млади Унгарци?
Одколем је Дели – Марковићу,
силни јунак Раде Милетићу
нег ускоци млади Ерцеговци,
а старином сви јесу Бошњаци?
Ко бијаше Николићу Бајо,
ко ли витез Ивановић Марко
него млади старином Бошњаци,
ол Бошњаци оли Ерцеговци?
Што ти пјеваш Посавце јунаке,
то ти пјеваш старином Бошњаке.
Откуда су Домазетовићи,
љуте змије кано Јанковићи,
већ старином од Босне кнезови,
на оружју силни витезови,
којино су свуда војевали,
још и турске главе одсицали
од Кандије рата жестокога
под барјаком цесара бечкога?
А камо ти паше Атлагићи,
Атлагићи и Кулиновићи?
Ди су теби Дуратбеговићи,
Дуагићи и Соколовићи?
Камо теби силе Бакотићи,
Косарићи и Филиповићи?
Ди су теби Копчићи јунаци,
Љубовићи ди су Ерцеговци,
Сулагићи и Месиовићи,
Лопужићи и Вазлиновићи
и остали по избор јунаци
Ерцеговци ол силни Бошњаци,
Далмацију који поробише,
на стотине глава одсицаше?
Камо теби Куна Асан – ага,
који много однесе мејдана?
Ди је јунак Попрженовићу,
На оружју Марко Краљевићу?
Камо ли ти Бабићу Асане,
ди ли ти је Лопужић Ћемане?
Камо теби Цукариновићи,
Ножиновић и Наџаковићи?
Ди је теби Фирдусовић беже,
Топаловић ди ти је витеже?
Камо ли ти Злојић Омер – ага,
ди ли ти је Шарић диздар – ага
Ди су силе Татарановићи,
Дуратовић и Табаковићи,
који свуда чете четоваше,
на стотине глава одсицаше?
Сви су ово старином Бошњаци,
ол Бошњаци оли Ерцеговци,
којино се тада изтурчише
када Босну Турци освојише, –
и остали без броја јунаци,
витезови старином Бошњаци,
који влашке одсицаше главе
веће нег је у Приморју траве.
И да си ми здраво, Мјеловане!
Бога моли, остави мејдане:
све је ништа, све ће у прах поћи,
грије плачи, ваља г Богу доћи.
Ове писме свакоме драге неће бити, јер међу њима мало има разликости, находећи се у свим исте ричи, каконоти ове: јунак, витез, делија, левента, змија, змај, вук, лав, соко, ора, гниздо соколово и мач, сабља, копје, Краљевић, Кобилић, Здриновић, колајне, медаље, дукале, одсицаше, робје довођаше &ц. Кад би могуће било, имала би једна од друге бити посве различита, али будуће сви витезови именовани од исте крипости, с истим ричма служити се би потрибито за указати њиова јунаштва. Кому су угодне нека ји пива; кому ли нису, нека иђе спавати“.7
Босанске католике, муслимане и православне је као Бошњаке означавао и Илија Гарашанин (1812-1876.), министар за унутрашње послове од турског Царства зависне Кнежевине Србије и главни идеолог тако званог великосрпског веленационалног програма (то је у ствари човјек који је створио данашње босанске Србе и помагао у стварању данашњих босанских Хрвата). У свом политичком програму, углавном познатом под именом „Начертаније“ односно у поглављу „О политики Србије у смотренију Босне, Ерцеговине, Црне Горе и сјеверне Албаније“ је чак осам пута споменуо Бошњаке.8 И. Гарашанин је у том поглављу прво писао о српској држави и облику српске државне заједнице и нагласио:
„Ако Бошњаци не би ово примили то би отуда као сигурно сљедовало раскомадање Србаља на провинциална мала књажества под особитим владајућим фамилијама које би непремјено туђем и старом упливу (биле) предале; јер би оне међу собом саревновале и једна другој завиделе“.
О српским државним и националним интересима је записао:
„Ко год дакле овом народу добра жели он не сме Бошњацима наследствено књажеско достоинство препоручивати“.
Споменуо је и дипломацију Кнежевине Србије:
„К овоме треба дакле учинити да се Бошњаци и остали Славени и код овога треба заштиту и сваку помоћ да нађу кад год се о том радило буде овог начела вредност показати“.
Прилично прецизно је описао на који начин би морало доћи до уједињења Босне и Србије:
„Устав и сва устројенија главна књажевства Србије у Босни и Херцеговини међу народом распрострањавају, него још и то да се за времена неколико младих Бошњака у српску службу државну прими да би се ови практично у политическој и финанцијалној струци правленија, у правосудију и јавном наставленију обучавају и за такве чиновнике преправљају који би оно што су у Србији научили после у своме отечеству у дјело привести могли. - Овде је нарочито нужно то примјетити: да ове младе људе поред осталих треба особито надзиравати и васпитавати тако, да њиховим радом сасвим обвлада она спасителна идеа општег сједињења и великог напретка. Ова дужност не може се довољно препоручити“.
Бринуо се и за културни живот Бошњака и Срба:
„У овој цељи нужно би било наредити да се по гди која књига молитвена и песме молитвене и песме духовне у београдској типографији штампају; - после тога и молитвене књиге за православне Христијане, збирку народних песама, која би на једној страни са латинским а на другој са кирилским писменима штампана била; осим тога могла би се као трећи степен штампати кратка и општа народна историја Босне у којој се не би смела изоставити слава и имена неких к мухамеданској вери прешавши Бошњака. По себи се претпоставља да би ова историја морала бити списана у духу словенске народности и са свим у духу народног јединства Срба и Бошњака“.
И. Гарашанин је посебно лијепо писао о утицају Србије на Бошњаке – католике и православне:
„На источног вјероисповиједанија Бошњаке већи уплив имати, неће бити за Србију тежак задатак. Више предострожности и вниманија напротив тога изискује то, да се католички Бошњаци задобиједу. На челу ових стоје фрањевачки фратери“.
Бошњаке је 1886. године споменуо и Гарашанинов савременик, (Бошњак од Варцара) чувени босански фрањевац Антун Кнежевић:
„Краљ пако Угарски Матијаш Корвин, био је челни и заклети непријатељ Босне и Бошњаках, и њихова Краља. Он је присилио босанског краља да прекине односе са султаном, а сам је с њим потајно склопио мир. Хрвати као угарски савезници били су противнији Босни од истих Мадјарах“.9
Сматрам да се на основи овдје представљених доказа може тврдити да је у вријеме од 15. до 19. стољећа у земљици Босни и те како постојао онај видик босанског идентитета што га је горе споменута В. Кржишник Букић означила као „дружбено-скупински повезовален видик идентитете“ и ставила под знак питања. И шта записати на крају? Прошло је двадесето стољеће, вријеме у којем су биле ознаке Бошњани, Бошњаци односно Босанци, због хрватско-српских политичких интереса у Босни и Херцеговини скоро сасвим одстрањене из економског, културног и политичког живота. И задњи хрватско-српски рат против државе Босне и Херцеговине је већ прошлост.
Да ли је почетак 21. стољећа право вријеме за стварно враћање босанског идентитета свим босанским католицима, муслиманима и православнима? Бојим се да није!
____________________
1 Бијело Дугме, Тако ти је мала моја кад љуби Босанац, 1975. Лондон (Албум: „Шта би дао да си на мом мјесту“)
2 В. Кржишник Букић, Босанска идентитета мед претеклостјо ин приходностјо. Љубљана, 1996, стр. 67-71.
3 К. Михаиловић, Јаничарове успомене или турска хроника. Београд, 1986.
4 Ф. Гестрин, Слованске миграције в Италијо. Љубљана, 1998. стр. 33.
5 О адмиралу Петру Охмучевићу види: Х.С. Мекановић, Слика Крист и донатор на изложби „The Croats – christianity, culture, art“ у Ватиканском музеју. Бошњак (година III. број 15) 2004. Љубљана, стр. 25-27.
6 Л.М. Маркешић, Католичка реформа и њезин значај „за народ пука словинскога“ према дјелима фра Матије Дивковића (1563-1631). Зборник: Повијесно-теолошки симпозиј у поводу 500. обљетнице смрти босанске краљице Катарине. Сарајево, 1979, стр. 151-163.
7 О томе види: Ј. Вончина, Андрија Качић Миошић, Разговор угодни народа словинскога – Матија Антун Рељковић, Сатир илити дивји човик. Загреб, 1988. стр. 866-869.
8 О томе види: М. Вукићевић, Програм спољне политике Србије на концу 1844. (Дело) Београд, 1906, стр. 321-336; В. Чубриловић, Гарашаниново начертаније. Енциклопедија Југославије 3, Загреб, 1958. стр. 429; П. Шимунић, „Начертаније“: тајни спис српске националне и вањске политике. Загреб, 1992. стр. 102-106.
9 С.А. Ковачић, Пад Босне и Херцеговине под Турке у списима босанскохерцеговачких фрањеваца. Зборник: Повијесно-теолошки симпозиј у поводу 500. обљетнице смрти босанске краљице Катарине. Сарајево, 1979. стр. 71.
|
|
Задња измјена: 2006-07-23
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|