|
Његова прича (II дио)
(неиспричана)
(претпостављени роман – почетак)
Морам се вратити негдје у осамдесете године прошлога вијека/стољећа како бих самом себи могао објаснити шта га је водило ка суноврату сопственог разума, али и живота. Био је успјешан доктор медицине у нашем малом граду. Све док се није десио тај случај.
Наиме, у ситуацији када се бензин дијелио на бонове и уље на тачкице у земљи опћега расула званој Социјалистичка Федеративна Република Југославија, праведници тадашњи довијали су се на различите начине како би лажни сан о богатством омеђеној квалитети живљења макар још мало остао на хоризонту надања. И Мехмед Џулбић је то радио. Иако је имао сасвим солидну плаћу (сада у боновима) градског љекара ипак му је недостајало готовине све више и више.
Готовине којом је могао куповати одласке у Трст у шопинг (: shoping), али и у Дубровник да не би заостајао за лажним џет-сетом тога времена, заснованом на кредитним чековима и Виза картицама Југобанке које су касниле са наплатом и по два-три мјесеца. Остатак чуђења би учинила инфлација. Елем, Др. Мехмед је ишао и у визите. У околна села. И код Муслимана, и код Хрвата али и код Срба. А радио је недозвољене ствари. Заиста недозвољене. Традицијом означени простори бивше Југославије опточени сиромаштвом гонили су младост сиротога духа пролетерског да… прави дјецу… И то највише по селима. А није се могло. Тада би он ступао на сцену. Иако је био интерниста радио је послове (односно, барем покушао) гинеколога. Радио је на побачајима. Широм опћине. Знало се. Чим се у селу прочује да иде Мехо… нечија кућа је оплакала. И бабо односно тата зове хећима да очисти кћер. Јер, забога, како ће свијету у очи погледати.
Југославија се распадала, баш као и моралне вриједност хипократове заклетве коју је Мехо положио крајем седамдесетих година на Медицинском факултету у Сарајеву. Доктор би стигао, онако сух и просјед. Издужен као мунара локалне џамије односно црквени торањ парохије односно жупе и везао: Е, мој домаћине, немој се секирати, брзо ћемо ми то… Сад ће мала бити к’о нова. Само да погледам. А ја док се распремим, а ти припреми 300 њемачких марака, знаш да динаре не примам. Јадни домаћин би само одговорио: Нека, нека, мој докторе, сад ћу ја, сад ћу… И трчећи одлазио у крај куће да би донио тражени износ.
Све би ишло као по вољи да Др. Мехо није самом себи пресудио. Никада му није било довољно новца. Рутина којом је радио абортусе, временом се претварала у нешто што би се могло назвати исувише једноставним послом, тако да је Мехмед почео гријешити, а новца је имао све више и више. Прво је то било са Милком М., кћерком локалног, али моћног млинара овдашњег.
Трудноћа је већ била ушла у 4. мјесец но Мехо се није дао збунити већ је одмах прешао на ствар. Цијена је била 500 њемачких марака и казао им је да се не морају бринути. Све је урадио како треба, али је једну ситницу заборавио. За десет дана су новине из Сарајева на насловним страницама писале како је Милка М. једва успјела преживјети.
О чему се радило? Мехо је заборавио газу у њој. И, инфекција се створила. И на зло бацила. Игром случаја, брат млинаров је био нека фора у Социјалистичком савезу па су је хитно, по виђењу проблема и без контаката са локалним Домом здравља директно одвели у Болницу Кошево у Сарајево. Једва је преживјела. Др. Мехо се није освртао на то јер, забога, он је своје урадио, а што је млинар није довео њему да доврши посао, најмање га је занимало. Но, ни млинар није желио да цијела опћина прича о чему се ради тако да је пустио причу како се радило о акутној упали слијепог цријева па је директно одвео у Сарајево. И Др. Мехо је ишао даље. Све док није дошао до Есме, кћерке имућног земљорадника коју је напумпао један градски џилкош током њеног доласка у град једне суботње вечери. Глухо не било! Да чује село како је моја Есма трудна. Пропао бих до Кине… говорио је њен отац, Едхем.
Наравно, Др. Џулбић је био ту да ријеши проблем. Е, није га ријешио већ је, проблематичан какав је и био, само направио још већи. Дошавши у Едхемову кућу и поновивши своје новчане захтјеве кренуо је ка распремању својих медицинских инструмената – како их је звао. То је знало дојмити неуке сељаке који су гледали пинцете, газе и остале трице и кућине које се данас налазе у свакој кутији Хитне помоћи. Међутим, у силној жељи да намакне што више новца, Мехмед је заборавио најважнију ствар: стерилизирати медицинске инструменте. Остало је информација за црне хронике. Двадесет дана касније јадно дијете је умрло због сепсе док је Едхем, не могавши издржати без своје кћерке мезимице сам себи пресудио.
Сачмарицом у стомак. Ловачком. А Др. Мехмед Џулбић? Ни милиција га није могла стићи јер је покрио све своје трагове. Његова ријеч против Едхемове и Есмине породице. Иако су га испитивали до бесвијести у локалној милицијској станици, имао је алиби јер је Сњежа, његова љубавница (папири за раставу су му већ били на Опћинском суду) под заклетвом тврдила да он уопће те вечери није избивао из града.
Цијело вријеме је био код ње. А он? Онако растресен и лукав, само је понављао: Моја диплома ми не дозвољава да радим такве ствари. Ово је завјера онога младог Сабахудина, онога надри љекара из Сарајева који ми жели одузети праксу. Мало му пара, шта ли?... понављао је непрестано, да би држава, која то никада и није била, повјеровала сулудом доктору и закључила случај уз ријечи суца како је инфекција настала као производ раније Есмине операције… Замислите. Упале слијепог цријева?!
Др. Мехмед је оставио медицинску праксу. Мислите због овога? Не, не. Због већ довољно прикупљених средстава да покрене приватни бизнис. И то онај што одувијек жељеше. Кафански. Но, рат је већ куцао на врата.
Наставиће се…
Цртице из несвијести (II дио)
босанскохерцеговачке
IV
Понекад помислим да је овдје увијек столовала птичја грипа. Само је мировала и чекала прави тренутак сопствене објаве. И малигна обољења. И бруцелозе. И… Шта све не… Но, никада се нисмо упитали да ли смо ми простором, временом и хтијењем предодређени за тако нешто. Планина крви!... Тамни вилајет!... Не, драги моји, ми смо само једно подручје претворено у лабораторију бјелосвјетских хоштаплера и домаћих издајника. А ти, земљо драга, не плачи. И ово ће се звати јучер. Оно добро… јучер.
V
Избори су и ове 2006. године. Декаде пролазе а ми смо још увијек небулозним предсказањима опточени. Ко ће ове године заталасати масе? Ко ће ове године најбољи бити? Босна и Херцеговина, израњавана и изморена сулудим наканама пастира својих издржаће и ове, ко зна које по реду демократске изборе. Само не знам до када ће изманипулисана стока што се народом/има зове и даље унутар атара сопствене крви опстати. Не, драга моја опозицијо, ништа ви нисте бољи од владајуће позиције. Ви сте само они што своју побједу имају на грешкама њиховим а не на програмима и жељама својим. Тјешите се и једни и други. И даље ће гласати за Вас, јер друго, заиста друго, нисмо ни заслужили. Mea culpa.
VI
Јасмила је Босну (а и Херцеговину) одбранила… Грабавичка… рече, својим немуштим покушајем да буде босанскохерцеговачким идентитетом опточена, Шарлот Рамплинг (: Charlotte Rampling) у Берлину, фебруара/вељаче 2006. г. Наше проклетство је највише у томе што само у патњи најјачи јесмо. И силовани и убијани и мучени и гладни и жедни. Босна и Херцеговина је и овај пут на пиједесталу поштовања и жаљења. Већ сутра ће, буде ли требало, поново бити на операцијском столу сурових накана. Хвала ти, Јасмила. Због дјеце моје.
VII
Мојој кћерци је данас рођендан. Дванаести. Док ми син путевима студентским ходи. Ено га у Сарајеву гдје се студира а не учи, како вели његов дедо а отац мој. Сарајлија. Осјећам ли се старијим и искуснијим? Не, само уморним јер знам да ћу и ја ускоро путевима предака кренути. И остаће ријеч да одјекује. У мислима дјеце. Не окрећи се сине (а и кћери)!
Сабахудин Хаџиалић
05.03.2006. г.
Књижевник и фриланс (: freelance) новинар
|