|
Или ће смислити какву лагарију попут оне коју је лансирао професор Мухамед Сућеска, (ко ће коме, ко свој своме!). По њему, Мухамеду, гранате што су испаљиване са Стотине и звиждале изнад глава и кровова Мостараца улијевајући страву и језу у житеље Доње махале нису исписале некролог Старом мосту. Него су, кобајаги, припадници Армије БиХ поставили динамит и курделу и, у датом тренутку у парампарчад здробили симбол свога града.
Тада је – да подсјетимо на оно што и врапци знају – у источном Мостару проглашен Дан жалости, док су на западној страни сеирили и пуцњавом славили овај вандалски чин. То је био делириум одушевљења екстремиста ХВО, ХВ, и неколицине домаћих Хрвата. Та слављеничка паљба „овјековјечена“ је и на тв. екранима па ће, кад-тад њен ехо допријети и до ушију професора Мухамеда којег је на централном дневнику Сенада Хаџифејзовића, др. Берко Зечевић, вјеродостојним аргументима демантовао и осрамотио.
И данас, тринаест година након убијања духовне светиње Мостара, овдје многи сматрају да је највећи непријатељ града пропаганда подјела, подвојености, нетолеранције. Доста је догађаја, скупова, трибина и емисија који позљеђују старе ране.
Зло, узајамне оптужбе, завист, корупција, организоване крађе и провале, стални штрајкови и распуштене школе су феномени који у овој средини попримају велике сразмјере. Муку и биједу града, као и апсурдне разлике у стандарду на источној и западној обали Неретве, чини се, најбоље осликавају графити по којима Мостар подсјећа на урбану пустињу.
Отиђите у некад најелитније мостарско насеље – ДУМ, гдје се живјело тако лијепо, родбински, комшијски и људски, а сада је веома, веома тужно – па ћете се увјерити. Фасаде зграда су ругоба од које треба клонити очи. Све је ишарано цртежима и псовкама, оним најпростачкијим и најувредљивијим: …бем вам мајку курву усташку и влашку …бем вам мајку курву балинску и муслиманску. Псују и мени, и теби, и њима, и свима.
А сви смо браћа. Нисмо браћа по крви и млијеку, али јесмо по земљи у којој смо рођени, по граду и ријеци гдје живимо, по сунцу које нас грије и по зраку који удишемо. Жалосно је да многи не воле ову рођену земљу, не поштују њену повијест, њену заставу, њену химну, њене празнике, њену независност. Још жалосније је када Иво Миро Јовић оптужује Босну и Херцеговину да је извршила агресију на Републику Хрватску! А чиме смо то ми могли да нападнемо сусједну пријатељску земљу која је указала гостопримство десетинама и стотинама хиљада наших прогнаника и избјеглица – можда праћкама и тољагама.
Када се сретне с графитима у ДУМ-у, на Стријелчевини, Авенији, на згради „Ћеловине“, на Руднику, у Пријечкој чаршији, овај се записивач прибојава да су њихови актери спремни да опет сруше Стари. При чему би им могли да буду на „услузи“ превејани криминалци и лопови који су, зимус, на улазу у Кујунџилук, с крова и кроз просторије Завода за заштиту споменика провалили у агенцију „Фортуна-турс“ и однијели 60 хиљада КМ. Убрзо затим, у најстрожем центру града, у Фејићевој улици упали су у сједиште АИР-Босна и однијели касу тешку око 400 кг, са 50 хиљада КМ и 200 авионских карата, што, како упућени тврде нису могли извести без „виљушкара“ и теретног камиона; да би недавно усред бијела дана опљачкали и банку чије је сједиште у Хотелу пензионера!
Драги и поштовани господине друже читаоче, како видите, хоће да сруше и овај мост који имате у рукама и који је од прошлог броја „поцрнио“. Све чине да га угасе. Заправо чине на тај начин што нико од градских, кантонално-жупанијских и федералних органа власти часопису „Мост“ не даје ни динара дотације, а већину других бх. часописа финансијски помаже Фондација за издаваштво/ накладништво БиХ. Ови часописи исплаћују и ауторске хонораре. Благо њима. Када би мостарском „Мосту“ дали барем једнократну помоћ, срце би нам било као Хум. Али, неће, па неће.
Ипак, док је год мостољубаца (чија имена објављујемо на предзадњој корици нашег и вашег часописа) – биће и мостарског „Моста“. Упркос свему, мостољупци не мрзе мостомрсце, само им замјере да све оне који се боре за заједнички Мостар и за суверену, демократску и европску Босну и Херцеговину оптужују да су људи бившег система!
Право говорећи и јесмо – док год овдје буја национализам који је брат од стрица фашизма. И овај словописац – без обзира на то како ће ко протумачити ово слово – одувијек је тврдио да нас добри гласови, склад и чистота душе, помирење, љубав, умјетност и уређени град могу спасити од овог лудила и понора у који смо готово поново закорачили.
За све има једна утјеха. Један „свјеж“ графит. Прочитајте га на згради „Развитка“, одмах крај семафора:
Волим Мостар макар ‘ваки!
Разједињени, размостарени, разграђени, удвојени, разбраћени,
али – нашки.
Мостар у срцу, Вележ до гроба, а и Зрињском свака похвала.
|