|
Zaboli ga i bratov pogled kad ga, ljutit i čelično odlučan, jak i nemio, odgurnu zbog jabuke. Brat mu pade i umalo što ne zaplaka. Zbog jabuke na međi. Međa je bila njegova, a jabuka bratova. Djeca i žena bratova brali jabuke svoje i njegovu travu ugazili. U njemu prokuha zla krv. Nemoj da diraš u moje, zaprijeti bratu. Nisu tvoje, jabuke su moje, priloži vatru šutljivi brat. Jabuke su tvoje, ali je trava moja. I šta se tu kočoperiš ko usran pijevac. Gurnu brata i on pade u ugaženu travu. Njegov pogled odozdo ga zabolje do koštane srži, od bola se drobila lijeva plećka.
Zaboli ga i u grlu i u duši strepeći pogled jarana mu Zaima. Nije više Zaim mogao durati šaputanja da mu njegova Zinka nosi jaranovo kopile. Dugo se lomio da li da ga pita. Znao je da će mu reći. I ugrabi Zaim priliku, i skupi svu snagu u tri-četiri riječi. Jesi li…?
Mahnula kuja repom i … znaš mene …, al’ sam na osedlana konja uzjaho. Ne beri brigu, jaro, takvih je pun svijet. Bolje ti je da znaš nego sa kujom da živiš. Prešuta mu da se je otimala kao uplašena srna iz njegove čelične zamke daleko od sela, u napuštenoj štali. Pusti! Pusti me! Neću! Neću! Pusti, nesorto, jaran ti je, i rod ti je. Pusti, izrode, pusti! Ah, jadna ti sam, niko mi neće vjerovati! Kad su joj se riječi pomiješale sa šamarima i krvlju, odrvenje, i hladno i nijemo mu se prepusti.
Zaim ga je dugo gledao. Dušu je svoju u pesnicu stiskao, naglo se okrenuo i otišao bez riječi, kao ranjeni vepar hropteći. Nađoše je mrtvu, golim rukama zadavljenu. Život u njoj ne dočeka da se rodi. Zaim se objesi na orahu ispred kuće pune nesreće.
Nešto ga steže u grlu i strašna bol iza plećke natjera ga da proguta svoje slane suze pokajnice što se pretvoriše u gvalju u grlu. Do zadnjeg časa je ne mogaše progutati.
Đe li mi bješe pamet, ova sadašnja, što mi sa bolom u lubanju udara, onda, kad mi se mutio pogled na kamaru para i drhtala varljiva karta u ruci pohlepnoj?
Bio je siguran da će zagrliti hrpu papira što je narasla kao gnijezdo vrane, ne, kao krošnja okićena zelenim i crvenim jabukama. Ostali su bili još samo njih dvojica za stolom, škiljavi Hari i on. Hari je stalno povećavao ulog. Hrpa na stolu je već narasla sićušnom Hariju do brade. Hari je uvijek išao do kraja. Iza njega su stajala trojica volovskih vratova koje je dobro hranio. Ubirali su njegovu sjetvu. Po noći bi sijao, a po danu žnjeo. Hariju su priče o vrat objesile etiketu ”blefera”, on ju je potpisao, čak i plaćao telale da je šire. Baš tad mu se vrtjela po mozgu blef-priča kad mu se činilo da dobro prikriva (ili pokazuje) da ima jake (najjače) karte u rukama. Htio je da pokaže Hariju ko je on, veliki Galib. Hrpa na stolu je rasla. Zaklonu i Harijev neprimjetni smiješak u uglu stisnutih usana. Samo djelić sekunde se dvoumio. Karte su bile prejake, a para nestalo. Hari je ”podigao” puno, htio je da ga otjera od stola kao psa. Od njegovih para. Krava je dovoljna da ”te vidim”, istraja inat u njemu. Hari klimnu glavom i njegovi volovski vratovi mu tutnuše nekakve papire da potpiše. Bez ijedne misli (kad šejtan pojaše) on potpisa.
Žena je stajala raširenih ruku i otvorenih, nijemih usta, zvjerkala čas u njega, čas u jedinu kravu koju odvedoše ljudi sa volovskim vratovima.
– Što, bolan, Galibe, …?
– Zaveži ženo i marš u kuću. Šta si zinula ko prokleta?
Dijete zaplaka, a njega probode užasno pod lijevom plećkom.
Kao da je na rane u plućima neko sasuo čitav slanik soli.
– Ženo, sto sam ti puta rekao da ne presoliš paradajz, a ti opet, ko u inat, j.......!
– Pa ne mogu ja znati…
Šamar zatrese prozore. Dijete u bešici ciknu. Ženi zasuziše i okrvaviše se oči.
Njemu se otkidoše dvije suze dok ju je prikovan bolom i kajanjem držao za ruku bojeći se da je pusti. Činilo mu se da će ga bol i kajanje, ako pusti njenu ruku, odnijeti pravo u džehennem.
– Možeš li mi ikad oprostiti? Drago moje, najdraže stvorenje! Tebi na teret i muku sam pao. Ako mi i halališ, ja sebi neću moći nikad. Ti si trpjela, a sad je na meni red. Čuvaj djecu i idi slobodno za svojim srcem. Od mene ti je prosto. Ja nisam umio da te volim. I nikog. Samo sebe, prokletog.
Teško je svoditi račune kad se brojke razlete.
Ona je razumjela njegovu bol i kajanje, i nije ga puštala. Išla je za svojim srcem.
Kad se trgnula iz sna, njegova ruka bila je hladna. Nije je htio buditi iako se bojao biti sam u trenu kad se i od straha umire.
|