|
Заболи га и братов поглед кад га, љутит и челично одлучан, јак и немио, одгурну због јабуке. Брат му паде и умало што не заплака. Због јабуке на међи. Међа је била његова, а јабука братова. Дјеца и жена братова брали јабуке своје и његову траву угазили. У њему прокуха зла крв. Немој да дираш у моје, запријети брату. Нису твоје, јабуке су моје, приложи ватру шутљиви брат. Јабуке су твоје, али је трава моја. И шта се ту кочопериш ко усран пијевац. Гурну брата и он паде у угажену траву. Његов поглед одоздо га забоље до коштане сржи, од бола се дробила лијева плећка.
Заболи га и у грлу и у души стрепећи поглед јарана му Заима. Није више Заим могао дурати шапутања да му његова Зинка носи јараново копиле. Дуго се ломио да ли да га пита. Знао је да ће му рећи. И уграби Заим прилику, и скупи сву снагу у три-четири ријечи. Јеси ли…?
Махнула куја репом и … знаш мене …, ал’ сам на оседлана коња узјахо. Не бери бригу, јаро, таквих је пун свијет. Боље ти је да знаш него са кујом да живиш. Прешута му да се је отимала као уплашена срна из његове челичне замке далеко од села, у напуштеној штали. Пусти! Пусти ме! Нећу! Нећу! Пусти, несорто, јаран ти је, и род ти је. Пусти, изроде, пусти! Ах, јадна ти сам, нико ми неће вјеровати! Кад су јој се ријечи помијешале са шамарима и крвљу, одрвење, и хладно и нијемо му се препусти.
Заим га је дуго гледао. Душу је своју у песницу стискао, нагло се окренуо и отишао без ријечи, као рањени вепар хроптећи. Нађоше је мртву, голим рукама задављену. Живот у њој не дочека да се роди. Заим се објеси на ораху испред куће пуне несреће.
Нешто га стеже у грлу и страшна бол иза плећке натјера га да прогута своје слане сузе покајнице што се претворише у гваљу у грлу. До задњег часа је не могаше прогутати.
Ђе ли ми бјеше памет, ова садашња, што ми са болом у лубању удара, онда, кад ми се мутио поглед на камару пара и дрхтала варљива карта у руци похлепној?
Био је сигуран да ће загрлити хрпу папира што је нарасла као гнијездо вране, не, као крошња окићена зеленим и црвеним јабукама. Остали су били још само њих двојица за столом, шкиљави Хари и он. Хари је стално повећавао улог. Хрпа на столу је већ нарасла сићушном Харију до браде. Хари је увијек ишао до краја. Иза њега су стајала тројица воловских вратова које је добро хранио. Убирали су његову сјетву. По ноћи би сијао, а по дану жњео. Харију су приче о врат објесиле етикету „блефера“, он ју је потписао, чак и плаћао телале да је шире. Баш тад му се вртјела по мозгу блеф-прича кад му се чинило да добро прикрива (или показује) да има јаке (најјаче) карте у рукама. Хтио је да покаже Харију ко је он, велики Галиб. Хрпа на столу је расла. Заклону и Харијев непримјетни смијешак у углу стиснутих усана. Само дјелић секунде се двоумио. Карте су биле прејаке, а пара нестало. Хари је „подигао“ пуно, хтио је да га отјера од стола као пса. Од његових пара. Крава је довољна да „те видим“, истраја инат у њему. Хари климну главом и његови воловски вратови му тутнуше некакве папире да потпише. Без иједне мисли (кад шејтан појаше) он потписа.
Жена је стајала раширених руку и отворених, нијемих уста, звјеркала час у њега, час у једину краву коју одведоше људи са воловским вратовима.
– Што, болан, Галибе, …?
– Завежи жено и марш у кућу. Шта си зинула ко проклета?
Дијете заплака, а њега прободе ужасно под лијевом плећком.
Као да је на ране у плућима неко сасуо читав сланик соли.
– Жено, сто сам ти пута рекао да не пресолиш парадајз, а ти опет, ко у инат, ј.......!
– Па не могу ја знати…
Шамар затресе прозоре. Дијете у бешици цикну. Жени засузише и окрвавише се очи.
Њему се откидоше двије сузе док ју је прикован болом и кајањем држао за руку бојећи се да је пусти. Чинило му се да ће га бол и кајање, ако пусти њену руку, однијети право у џехеннем.
– Можеш ли ми икад опростити? Драго моје, најдраже створење! Теби на терет и муку сам пао. Ако ми и халалиш, ја себи нећу моћи никад. Ти си трпјела, а сад је на мени ред. Чувај дјецу и иди слободно за својим срцем. Од мене ти је просто. Ја нисам умио да те волим. И никог. Само себе, проклетог.
Тешко је сводити рачуне кад се бројке разлете.
Она је разумјела његову бол и кајање, и није га пуштала. Ишла је за својим срцем.
Кад се тргнула из сна, његова рука била је хладна. Није је хтио будити иако се бојао бити сам у трену кад се и од страха умире.
|