|
Период од 70-их па до 90-их година прошлог вијека обиљежиле су честе расправе о језику, његовом варијантном раслојавању, питању норме те многи други проблеми. Правописи и рјечници некадашњег српскохрватскога језика нису признавали особитост босанскохерцеговачког стандарднојезичког израза. Готово сви лингвисти који су писали о варијантном раслојавању издвајали су само двије варијанте бившег сх. језика, српску и хрватску. Само ријетки су се усуђивали рећи да не постоје само српска и хрватска, него да постоји и босанска варијанта са својим аутентичним изразом и лексиком. Један од тих ријетких аутора, који по вокацији није био лингвиста, него књижевник, Алија Исаковић међу првима се усудио јасно и гласно рећи да је он за босанску варијанту, те између осталог у својим текстовима критиковати норму сх. језика, која је одређене специфичности босанскога језика прогласила некњижевним.
Проблем варијантног раслојавања некадашњег сх. језика посебно је био актуелан почетком 70-их година прошлог стољећа, тако да је часопис Живот 1970. године био посвећен језичком питању у БиХ. У том броју часописа изашла су два есеја о језику од двојице истакнутих књижевника, што је на први поглед изненађујуће. Један текст под насловом Маргиналије о језику и око њега објавио је Мак Диздар, а други текст под насловом Варијанте на поправном испиту објавио је Алија Исаковић.
|
|
На самом почетку разматрања проблематике варијанти у наведеном Исаковићевом тексту, напомињемо и то да је варијанта била дефинисана као „адаптација јединственог стандардног језика традицији и сувременим потребама нација као дефинираних соци-етничких формација“1. Истицано је, такођер, да се варијанте јављају тамо гдје постоји национално нехомоген стандардни језик, али и то да варијанте нису строго језичка, него језичко-социолошка појава. Свакако треба још напоменути да се проучавањем стандардног језика, а самим тим и варијантама бави социолингвистика.
|
|
Један од разлога зашто се није признавао статус босанске варијанте могли бисмо тражити и у самој дефиницији варијанте у којој је било наглашено да је то адаптација стандардног језика потребама нација. Из тога произлази да су творци књижевнојезичке политике2 на простору БиХ у периоду од 1970-1990. године двијема, српској и хрватској варијанти, супротставили термин босанскохерцеговачки стандарднојезички израз, управо због чињенице да су у Босни и Херцеговини живјеле три нације које су имали заједнички језички израз. Међутим, Срђан Јанковић у реферату Нација и стандарднојезичка варијанта, који је изложен на скупу Језик и национални односи 1984. године успротивио се тој дефиницији која је као главни фактор у одређивању варијанте узела нацију. Јанковић критикује такав став и сматра да се та дефиниција варијанте мора дорадити и то на такав начин да се у први план стави посебност социокултурне средине. У том тексту он каже: „Она (дефиниција) очито постаје преуска да обухвати сву разноликост појавних облика стандарднојезичке варијантности“3. Оваква размишљања Јанковић износи 1984. године, 14 година након Исаковићевог текста Варијанте на поправном испиту. Ово је само један од доказа да је Исаковић ишао корак испред свог времена што се може видјети и из даљег текста.
|
Чедомир Хаџић: Градина Сребреник, акрил
(са изложбе Сребреник отворени град умјетности)
|
|
У тексту Варијанте на поправном испиту Исаковић је критиковао сва дотадашња размишљања лингвиста о варијантном раслојавању бившег сх. језика. За разлику од већине лингвиста који су сматрали да постоје само двије варијанте – српска и хрватска, или источна и западна, и који су босанску варијанту називали босанскохерцеговачким стандарднојезичким изразом дајући јој тиме статус субваријанте, Алија Исаковић се усудио први већ давне 1970. године рећи на самом почетку свога текста да је он за босанску варијанту. Очигледно је да Исаковић није могао шутјети о дискриминацији свега онога што је било босанско, али је такођер сматрао да у том времену „духовна компонента интелектуалног БХ-бића није била стављена у већу кушњу…“ а разлоге таквих догађања видио је у политици која је очекивала од Бошњака да се они наставе „опредјељивати из генерације у генерацију“.4 Наравно да се Исаковић није могао сложити с таквом политиком и зато је међу првим критиковао такав начин приступа језику и народу те проговорио о језику и његовом варијантном раслојавању, али сасвим објективно. Исаковић јасно и гласно каже да се приступ раслојавању језика на варијанте не може базирати на издвајању само двије варијанте и чуди се како је могуће „бити негиран у ономе у чему си био узор, бити под-, испод-, суб-, међу-, мини-, над- (…) гледати и не видјети, слушати и не чути…“5 Свакако да је ова критика била упућена и босанскохерцеговачким лингвистима који нису учинили ништа да би се тај приступ двоваријантном раслојавању промијенио, иако је језик Босне према Исаковићу, како се може закључити из наведеног цитата био узор за остале двије варијанте. Приступ босанскохерцеговачких лингвиста није био нимало задовољавајући с обзиром на то да је књижевник први проговорио о дискриминацији босанске варијанте. Исаковић то јасно и каже: „У ствари, већина БХ лингвиста годинама и не ради ништа друго већ тумачи интересе ове или оне варијанте, већ према томе којој сами гравитирају или поријеклом припадају.“6 Овај цитат наводим због чињенице да су лингвисти као што каже аутор добијали упутства из регионалних центара за које смо били језичка колонија. То је јасно рекао и Далибор Брозовић, истичући да је потребно „већ једном покопати фетишистичку романтичну догму да је центар српскохрватског језика оно што је у ствари за српску и хрватску цивилизацију заправо периферија.“7 У расправама о раслојавању често се полазило са оваквог става, а самим тим из тога је произлазило да босанска варијанта не може имати равноправан статус као остале двије. То је примијетио и Исаковић па је критиковао таква размишљања те сасвим логично закључио: „Ми смо интегралан дио српскохрватског језичког подручја и подједнако подлијежемо језичком пулсирању, па ако ван нашег терена постоје двије варијанте које се у нас неутралишу или поништавају онда смо ми правно, јавно, функционално, самостално: или трећа варијанта или смо глухонијеми полинационалан и монорепублички агломерат који се, такође, поништава.“8 Сасвим је логично његово размишљање, јер ако су се на простору некадашњег сх. језика издвајале источна и западна варијанта са својим карактеристикама, нелогично је било прихватити да је БиХ простор гдје се те варијанте поништавају или укрштавају. Оваквим приступом у потпуности је била негирана сва особеност босанскохерцеговачког израза, а самим тим том изразу се није признавао статус варијанте, него субваријанте. Ако су се овдје укрштавале те двије варијанте, онда је овдје морала постојати посебна варијанта, а то и Исаковић веома сликовито и логично истиче „жута + плава боја смијешане не дају жутоплаву већ зелену боју.“9
|
|
Непризнавање босанске варијанте било је очигледно политичке природе, односно било је повезано са националним питањем јер су касније варијанте добиле карактер националних, односно називане су српска и хрватска. Очигледно је да је критериј утврђивања варијанти био национални, а не лингвистички. Јасно је да је оваквим размишљањем Исаковић уздрмао темељ дотадашњих размишљања о раслојавању која су се базирала на постојању двије варијанте, а самим тим поставио и питање критерија односно по којем основу се одлучује шта је варијанта, а шта не и касније у тексту наставио тим тоном: „Зар свака наша република нема комплетну своју духовну и језичку сферу и зар је у науци количина, тј. бројност, била пресудна у стварању специфичности? Ко може тврдити да неко јесте а неко није зрео и „на нивоу“ варијанте? Зар и најпримитивнија (условно речено) језичка заједница нема своје комплетно језичко опћење? Тј. свој систем. Тј. свој „језик“.10
|
|
Објашњавајући питање раслојавања некадашњег сх. језика, Исаковић се прво задржао на називима варијанти опредјељујући се за националне називе, дакле српска, хрватска и босанска варијанта, истичући: „Могло би се рећи: источна, западна и јужна варијанта, али је то одвише неутралан, одвише млак термин; загребачка, београдска и сарајевска варијанта – то би било несразмјерно значењу тих варијанти, јер су оне на „републичком нивоу“11 Напомињући да су варијанте на републичком нивоу, али и опредјељивањем за националне називе варијанти могли бисмо закључити даје Исаковић варијанте везао како за републички, односно административни простор, тако и за национални идентитет.
|
|
Узрок проблема који су се јавили при раслојавању језика, али и суштинска питања која су се постављала о сх. језику Исаковић је видио у касном рјешавању међунационалних односа. Међутим, ни тада, 1970, национални односи нису били уређени, а тога је и аутор био свјестан јер јасно и недвосмислено каже: „Из композиције СХ. језика наш БХ-вагон откачен је још приликом Новосадског договора 1954.“12, јер ниједан Бошњак није судјеловао у потписвању тог договора, а у томе је разлог немогућности признавања босанске варијанте као равне српској и хрватској. Упориште и оправдање за своје размишљање, могли бисмо рећи, Исаковић налази у Пецином тексту гдје сам Пецо истиче могућност постојања и треће варијанте. У том тексту Пецо каже: „Према томе ако наши Муслимани не желе да се национално опредјељују ни за Србе ни за Хрвате, што је њихово право, нико не треба да им натура своју нацију и своју језичку варијанту.“13 Једина разлика у размишљању Пеце и Исаковића када је ријеч о језику је та што Исаковић сматра да када је у питању језик нико не треба да натура своју језичку варијанту не само Муслиманима него свим грађанима БиХ, с обзиром да ту постоји већ посебна варијанта, босанска. Ово Исаковић истиче у своме тексту и јасно и недвосмислено каже да се не слаже „с постојањем само ХВ и СВ на читавом подручју нашег језика … Мислим, не да треба нијекати БВ, која – каква таква – постоји и без наше воље, већ то треба свесрдно помоћи.“14
|
|
Иако је варијантама додијелио национални предзнак, Исаковић босанску варијанту није сматрао националном, него је сматрао варијантом која је обухватала све говорнике који су спадали под босанскохерцеговачки стандарднојезички израз, како су стручно лингвисти називали босанску варијанту, не признајући је као такву. Да је ово тачно говоре и његове ријечи: „Не можемо народе БиХ учити двоваријантском језику јер му је то тачно у оноликој мјери страно, колико му је његова пракса и традиција својствена.“15 На основу неких дијелова у тексту могли бисмо закључити да аутор сматра да се признавањем босанске варијанте као еквивалента српској и хрватској неће ући у дубљу подјелу и језички раздор, односно да то неће одвести у правцу да ће свака национална варијанта постати стандардни национални језик, него напротив, да је босанска варијанта управо она која може помоћи зближавању и да представља кохезиони елемент у српскохрватском језику, а да непризнавање може одвести у само константно продубљавање у разликама између двије варијанте. Овакво размишљање можемо наћи и у сљедећим његовим ријечима: „БВ својим присним односом са ХВ и СВ може веома дјелотворно утицати на њих; може обуздавати екстремна настојања у нормирању варијанти језика; може у свих подједнако подгријавати мисли о многочему заједничком и корисностима заједничког…“16 Језик у друштвеној средини Исаковић сматра најважнијим средством, не само комуницирања, него га посматра и кроз призму културе, духа једног народа и притом закључује да ако један простор (мисли се на простор БиХ) има заједничку културу, књижевност, онда је немогуће да тај исти простор представља мјесто гдје се укрштавају двије варијанте или поништавају, јер ћемо вођени том логиком закључит да „смо ми сретни баштиници туђег језика. Управо је ближе истини обратно.“17 Оваквим размишљањем (да смо ми простор укрштавања варијанти без икакве особености) долазимо до закључка да је БиХ са својом свеукупном традицијом уствари само колонија сусједних држава и да све што посједујемо јесте продукт укрштавања култура источних и западних сусједа, што је наравно апсурдно. Ово исто важи и када се говори о језику. Неоспорна је чињеница да када бисмо се сложили са двоваријантним раслојавањем језика и притом истакли да је простор БиХ простор гдје се те варијанте укрштавају, дошли бисмо до закључка да је језик у БиХ наслијеђен од комшија те да у њему нема ништа своје. Наравно да је ово нетачно, али је чињеница да је овај простор, а поготово Бошњаци у њему, био заобилажен кад је говорено о језику, а о томе свједочи и прва тачка Новосадског договора гдје се каже даје сх. језик – језик Срба, Хрвата и Црногораца. Бошњацима-муслиманима ни спомена, а по Исаковићевом мишљењу основни узрок је био политичке (јер су се Бошњаци могли национално опредијелити 1970, а и тада им није признат назив Бошњаци, него Муслимани), а не лингвистичке природе.
При критици политике Исаковић се пита и логично размишља: „А не мисле (мисли се на одређене лингвисте које аутор не спомиње поименично, напомена Е.Ш.) о томе да теорема о (само) двије варијанте црпе снагу из старе теореме о (само) двије нације…“ и даље се пита, али уједно и одговара „може ли научна мисао да слиједи овакву политиканску логику? Мислим да не може.“18 Међутим, очито је да се наставило с таквом политиком, али у мање агресивном облику јер се признала аутентичност и аутономност босанскохерцеговачког израза, али ипак, мислим да босански језик се не би озваничио нити би добио статус варијанте задуго да није дошло до распада бивше Југославије, што је уз остале факторе довело до разбијања некадашњег сх. језика на три варијанте, односно стандарда.
Исаковић је био огорчен свим тим чињеницама и политичким играма те је веома често критиковао Новосадски договор у својим радовима, јер је био свјестан да су БиХ, као и Бошњаци и сви њени народи, такођер учествовали у изградњи некадашњег заједничког сх. језика и дали свој допринос, као и чињенице да језик БиХ поред својих карактеристика особених само за овај простор има заједничко и са остале двије варијанте оно основно, а то је језичка база, основа сх. језика. То језгро, које је заједничко за све варијанте, Исаковић је означио као А компоненту коју све три варијанте посједују. Међутим, поред А компоненте Исаковић при поређењу варијанти издваја још двије компоненте Б и Ц. Под Б компонентом аутор је подразумијевао све „оно у ХВ и/или СВ што је заједничко са БВ“, а под Ц компонентом је подразумијевао „оно у ХВ и/или СВ чега нема у БВ“.19 По мом схватању ових компоненти босанска варијанта је скуп Б компоненти и једне и друге варијанте + наравно А компонента, а томе се још додаје и особита употреба гласа х као и употреба турцизама, итд. Дакле, из свега наведеног, а то и сам аутор у тексту тврди, босанска варијанта нема своју Ц компоненту, односно та компонента није ушла у стандардни језик. Ц компонента у остале двије варијанте уствари представља све оно што те варијанте одваја од босанске варијанте, као и оно што их међусобно раздваја. Ипак, Ц компонента и српске и хрватске варијанте, према Исаковићевом мишљењу, није у потпуности непозната у босанској варијанти. Тако би Ц компонента хрватске варијанте било изворно писање именица страног поријекла типа фаир… женски облик неких именица типа фронта, облици као точка, точно, тко итд, али највећи дио те хрватске Ц компоненте је лексика. Тако Исаковић наводи слиједеће ријечи којих нема у босанској варијанти: описаник, муњина, вјежбеништво, напутак, твртка итд. Када је ријеч о Ц компоненти српске варијанте, ту је најдоминантнија и највећа разлика у рефлексу гласа јат, у босанској варијанти је ијекавски у српској екавски. Поред тога ту је још и разлика у лексици итд.
Није потребно наводити и објашњавати Б компоненту српске и хрватске варијанте, јер једноставније речено, та Б компонента је уствари све оно што је заједничко босанској и српској, али и босанској и хрватској варијанти.
|
|
Међутим, већ тада, 1970. године, Исаковић сматра да ће доћи до раста Ц компоненте, односно да ће се разлика само продубљивати и довести до стандардних језика, као и да ће се тим растом повећати и особеност босанске варијанте. Овакво размишљање можемо поткријепити његовим ријечима „тај систем у садашњем стадију можемо звати (само) варијанта.“20 Иако се аутор изразио са доста резерве, то не мијења чињеницу да је био у праву и да је Ц компонента почела расти и довела, уз остале факторе, ка разбијању бившег сх. језика на три стандарда.
|
|
Даље у тексту Исаковић издваја писце који су писали босанском варијантом почев од Шантића па све до најмодернијих писаца, а тиме само поткрепљује своју теорија да босанска варијанта није национална, као и чињеницу да постоји у истој мјери у којој постоје остале двије. Међутим, непризнавање босанске варијанте водило би непрестаном духовном черечењу, сматра Исаковић. Овакво размишљање поткрепљује конкретним примјерима писаца који су се знали опредјељивати и за све три варијанте, наравно у различитим периодима. Исаковић је ово закључио након ишчитавања књижевних текстова босанскохерцеговачких писаца21 и на основу тога установио је да је код појединих писаца било колебања у избору варијанти (нпр. Бјелевац, Селимовић, Сушко, Жалица, Ладан, Шантић итд.), али је ипак босанска варијанта преовладала.
На крају текста наводећи Пуриватрино мишљење да се велики број Муслимана опредјељивао за једну или другу варијанту да би се успио афирмисати, аутор само поткрепљује своје истраживање и с правом сматра да би процент аутора који су писали босанском варијантом био већи да није долазило до оваквих случајева.
Текст Варијанте на поправном испиту је свакако један од најзначајнијих Исаковићевих текстова, а овај мој рад је само скроман покушај да се допринесе расвјетљавању Исаковићевих лингвистичких текстова, који су веома интересантни и који чекају на даљу лингвистичку анализу.
Литература:
1 Баотић, Ј.: Стандардни српскохрватски језик, норма и варијанте, Књижевни језик, 13/3, Сарајево, 1984.
2 Баотић, Ј.: Алија Исаковић као социолингвист, Живот, 1-12, Сарајево, 2002.
3 Баотић Ј.: Књижевнојезичка политика 1970-1990 – борба за заједништво и
равноправност, Књижевни језик, 22/1-2, Сарајево, 2004.
4 Брозовић, Д.: Стандарди су знак цивилизације, у језику такођер, Израз, IX,
Сарајево, 1965.
5 Брозовић, Д.: Стандардни језик, Матица хрватска, Загреб, 1970.
6 Халиловић, С.: Босански језик, друго издање, Баштина, Сарајево, 1998.
7 Прилози настави српскохрватског језика и књижевности, 4, 1969/70.
____________________
1 Д. Брозовић, Стандардни језик, Матица хрватска, Загреб, 1970, стр. 35.
2 О књижевнојезичкој политици у БиХ види Ј. Баотић, Књижевнојезичка политика 1970-1990 – борба за заједништво и равноправност, Књижевни језик, 22-1-2, Сарајево, 2004.
3 С. Јанковић, Нација и стандарднојезичка варијанта, Свеске Института за проучавање националних односа, 5-6, 1984, стр. 55.
4 А. Исаковић, Варијанте на поправном испиту, Живот, XIX, Сарајево, 11-12, стр. 54.
5 Ибид.
6 Ибид, стр. 56.
7 Д. Брозовић, Стандарди су знак цивилизације, у језику такођер, Израз, IX, Сарајево, 1965, стр. 765.
8 А. Исаковић, Варијанте… стр. 57.
9 Ибид. стр. 66.
10 Ибид. стр. 59.
11 Ибид. стр. 57.
12 Ибид. стр. 58.
13 Цитирано према А. Исаковић: Варијанте… стр. 60.
14 Ибид.
15 Ибид.
16 Ибид. Умјесто термина босанска варијанта, српска варијанта, хрватска варијанта, Исаковић се у тексту служио скраћеницама БВ, СВ, ХВ.
17 Цитирано према С. Халиловић, Босански језик, друго издање, Баштина, Сарајево, 1998, стр. 260.
18 Ибид стр 63.
19 А. Исаковић, Варијанте… стр. 62
20 Ибид.
21 А. Исаковић је у тексту назначио да је подијелио ауторе у двије групе и то једну групу од 1878-1919. и другу групу 1919-1970, а у оба случаја босанска варијанта је превладала. У првом случају босанском варијантом је писало 53,5 % писаца, а у другом 51 %. Аутор такођер, сматра да због чињенице да су неки аутори мијењали издавачке куће процент је смањен, јер уколико је неко дјело издавано у Загребу приређивано је у складу са хрватском варијантом, а ово исто важи и за Београд и српску варијанту.
|
|
Задња измјена: 2005-12-29
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|