|
Проза Даре Стојиљковић забиљежена у књизи „Largo desolato“ представља њен животопис у који она уноси најбитније и дубокоинтимне моменте свог живота преживљавајући их изнова: Као споменар у који уписујете своје чежње, маштарије и интиму, али желите да и блиски људи „ту нешто своје допишу“. Тако и Дара Стојиљковић прави нешто своје топло, њежно, али жели и да читалац учествује заједно с њом и да с њим успостави и подијели блискост, нудећи му на увид безмало цијели свој живот.
У овој књизи су се нашли тематски и садржајна потпуно различити текстови, од лирских записа (могли би их окарактерисати као поетску прозу), преко новинских колажа, разних забиљешки, рецензија књижевних дјела, присјећања, до дневника који рефлектује неке моменте из живота које је Стојиљковићева педантно биљежила годинама. Да би укупни дојам и познанство са Стојиљковићевом били потпуни, ауторка је књигу употпунила фотографијама које, као и дневник; треба читаоца да воде стазом која прича причу о једном живом.
Ауторка нам даје фрагменте, тако су и дневнички записи и фотографије само дио, најбитнији импулси (било би немогуће и апсурдно) баш све написати на основу којег читалац може исконструисати потпуну причу или боље рећи филм који се нужно по читању ове књиге покреће у његовој глави. Филм о једном животу. Дара Стојиљковић је сценариста и главна глумица тога филма: Књига заиста има нешто драмско, филмско, добро морамо уобзирити чињеницу да се Стојиљковићева годинама бавила глумом. Она у књигу лако уноси атмосферу древности, романтике и сањарења, а с друге стране опет дневнички записи који доносе сурову реалност и упућују на тај несклад у животу и сталну смјену лијепих и ружних тренутака. Као и немогућност да се љепота фантазије усклади са свакодневницом. Свега тога има помало у овој Дариној књизи, а највише осјећајности, носталгије и драгих успомена које је ауторка и на овај, начин настојала отргнути од неумољивости заборава, пролазности, осипања свих људских настојања.
|