|
Није познато да један град на нашим ширим просторима има српско православно гробље са толиким бројем споменика са натписима из XVII i XVIII вијека као што је случај са Мостаром. Ако знамо да је велики број споменика уништен зубом времена, а нарочито оних насталих у XVII i XVIII вијеку, може се закључити да су мостарски Срби у граду били бројнији и да је просвијећеност тог свијета била на већем нивоу него што данас знамо. Разлоге за ову појаву без дубљег истраживања тешко је објаснити. Неће се погријешити ако се каже да је мостарска средина давно била духовно развијенија и да се њена друштвена и културна свијест уздизала до самобитности, односно да се испољавала потпуније него што се то у историји зна. Зато не чуди што се на таквим коријенима развила и културна ренесанса Мостара у XIX вијеку.
Предпоставља се са пуно разлога да су српско православна гробља настала знатно раније него што то казују очувани надгробници. Постоји извјестан број споменика без натписа у облику крста који су клесани у камену сигашу. Њихова форма је врло архаична и доста Личе на крстолике стећке. Они су присутни нарочито на гробљу Бјелушине за које се вјерује да је најстарија некропола и да је заснован најкасније у XVI вијеку. На овом гробљу, нажалост, нису вршена археолошка ископавања која би сигурно пружила одређеније податке о његовој старости. Археолошка испитивања требало би обавити, што би превасходно био задатак Завода за заштиту споменика културе Мостара. Тиме би се добила потпунија слика о његовој старости.
Не занемарујући клесарске, а у неким случајевима и праве пластично-скулпторалне вриједности споменика, од највећег су значаја натписи са мноштвом података који могу бити драгоцјени за будућа проучавања многих питања о Мостару а посебно о мостарским Србима. За истраживање поријекла становништва, његове бројности, старости појединих породица, њиховом раслојавању, затим за проучавање миграционих кретања, економских и социјалних промјена и испитивања других феномена социолошких, етнографских, вјерских, лингвистичких и других, натписи на гробовима су незамјенљив, драгоцијен и поуздан извор података.
Пажњу заслужују споменици као занимљиве клесарске творевине њихових мајстора и аутора. Никаквих, за сада, података о ауторима нема. Ни на једном споменику мајстор није оставио податке о себи. У досадашњем проучавању старих заната, мало је учињено у правцу, сазнања о вјештинама каменорезаца и клесара који су радили надгробнике. Судећи по љепоти споменика и обиљежја на њима који су клесани и урезивани, сигурно је да су њихови мајстори били вјешти и писмени. Старији споменици су клесани и рађени једноставније од камена сиге и пјешчара, а млађи од млађег кречњака и код њих је присутно клесарство већег умјетничког домета, које се одликује декоративношћу и пластишношћу.
За проучавање језика и писма којим су се каменоресци, клесари и донатори служили, надгробници су драгоцијени документи. За стручњаке који проучавају историју српског језика и ћирилијске палеографе, у тој обилној грађи могу се открити безбројни подаци и докази о развоју језика и ћириличног писма на овим просторима. Натписи јасно пружају могућност увида у утицај црквенословенског и рускословенског језика на својеврсну трансформацију у народни језик, који се одликовао чистоћом говорног и писменог исказа. Епитафи су аутентични извори, важни за изучавање културних и просвјетних прилика о времену које је прошло, не само у Мостару него шире у Херцеговини. Зато је брига о њиховом чувању обавеза наших и будућих генерација.
Тридесетогодишња Станићева упорна истраживања, јединствена су по методологији и непоновљива. Непоновљива су из најмање два разлога. Прво што је он уочио да приликом сваког његовог изласка на терен неки од раније обрађених и снимљених надгробника су оштећени или их нема. Тако су, ради људске немарности, трајно изгубљени за даљња истраживања. Друго, што су у току посљедњег рата, многа гробља оштећена па и стара српска гробља у Мостару. Садашња небрига одговарајућих институција о старим гробљима, а посебно православним више је него видљива. Нарочито је страдало и остало незаштићено старо гробље Бјелушине. Оно је у току рата остало потпуно без растиња и ограде. Растиње и ограда у друга два стара гробља дјелимично је обновљено, али на Бјелушинском ништа није урађено на обнови. По гробљу и ван њега разбацани су надгробни споменици. Оно је изложено ерозији земљишта усљед дивље стамбене изградње непосредно уз његову ограду. Већ више деценија нико се не сахрањује у ово гробље. Највећи број сахрањених у ово гробље нема потомке, али свеукупна запуштеност гробља показује и велику небригу малобројних живих потомака.
У жељи да укажу на потребу хитне заштите Старог бјелушинског гробља у посљедњу годину дана појединци су контактирали са Заводом за заштиту споменика културе града и Градском управом, институцијама које треба да воде бригу и о овом гробљу. Морамо нажалост да констатујемо да ове институције нису показале интерес и било шта подузеле уа заштити од пропадања и уништења гробља. Овакав однос посебно чуди кад се зна да се у нашем граду једино стара српска гробља, због своје вриједности, налазе на листи заштићених споменика културне баштине Босне и Херцеговине. Мали интерес да укажу на заштиту гробаља показала су и средства информисања, а нажалост никакав удружења („Просвјета“, Српско грађанско вијеће) и јавни радници у граду који носе предзнак српски.
Ако овај скромни прилог пробуди савјест код оних који имају обавезу да се брину о споменичкој баштини у граду, да се ангажују на заштити не само Бјелушинског гробља него и свих осталих, онда ће своје значење имати и Шантићеви стихови:
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!
|