|
Име Омерице Бузаљка, као ријетко које друго, изазива истовремено и срдачну ведрину духа и осјећање пригушене сјете, и смијех и тугу, и усхит и туробност. Зашто је то тако знају само Сточани, а они, познато је, не воле пред страним свијетом причати о својим радостима и тугама, држећи се оне старе мудрости да је највриједније благо оно које се чува само за себе.
Па ипак је нешто од тога изрекао њихов суграђанин Мехмед Шатор, разоткривајући уз то и свој литерарни таленат. Сточани су, наиме, знали да је он врстан правни стручњак, али да и он, попут многих других столачких поклоника и заљубљеника у тзв. лијепу ријеч, „умије“ и писати – нису нити наслућивали. А он, поред овог, има још два припремљена рукописа врло занимљивих и литерарно посве успјелих књига које би, такођер, ваљало објавити.
Оно што у Шаторовој књизи „Омерица Брица“ највише привлачи јесте интимистички тон приповиједања и ауторова нескривена наклоњеност њезином главном лику. Потакнут жељом и наканом да прикаже и представи Омерицу Бузаљка као човјека ведра духа и искричавог говорног израза, Шатор је, очито, поприлично недоречен у креирању цјеловитог утиска о Омерици као „рођеном“ весељаку и духовитом шерету, али је, можда и нехотице, постигао један други хвале вриједан резултат. Он је, наиме, успио дочарати слику једног особеног, сналажљивог и марљивог човјека, баченог у свијет препун искушења и сумњивих људских побуда. Из тога је произашла ова обимом невелика књига која, за дивно чудо, нуди занимљив животопис или чак својеврсну монографију човјека из чије се животне судбине очитава дух једног бурног времена.
Омерица Бузаљко је свакако заслужио да се о њему и његовом животу напише књига. Али је и Мехмед Шатор заслужио да баш он напише такву књигу. Својим искреним, поштеним и изравним наративним поступком обликовања радње, без китњастих стилистичких фраза, преувеличавања и сувишних метафора, он нам, почесто, језиком правничког вокабулара, зорно предочава животну причу човјека према којем је гајио најдубља пријатељска и људска осјећања. Утисак је како је, одгонетајући судбинске заврзламе животног пута свога „јунака“, Шатор испричао и дио своје животне приче.
Споменути утисак о честој употреби правничких термина и израза у сваком случају умањује вјеродостојност литерарне транспозиције стварног у умјетнички дискурс догађања, али повећава фактичну изражајност Шаторове приче, будући да је у њој постигнута конгруентност збиље и њезиног доживљаја. Та је чињеница значајна баш због споменуте композицијске збиље и њезиног доживљаја. Та је чињеница значајна баш због споменуте композицијске структуре књиге која се, како рекосмо, манифестира као литерарни животопис, остварен, додуше, анегдоталним књижевним поступком.
Када би књига „Омерица Брица“ Мехмеда Шатора допринијела само буђењу лијепих затомљених сјећања и изазивању позитивних, племенитих и човјекољубивих осјећања Сточана расутих широм свијета али и оних поново присутних у своме граду, она би већ тим постигла своју сврху. Не треба, међутим, сумњати како је и сви други добронамјерни и лијепој ријечи и Стоцу привржени људи неће с радошћу прочитати.
У том смислу, она се свесрдно препоручује за објављивање.
Сарајево, 11.01.2005.
|