|
Поштовани чланови породице, тужни скупе,
 данас на овом мјесту повише града на Бјелушинском гробљу, управо изнад Луке гдје је Александар рођен, сагоријева и наша свијећа. Са њеним пламеном одлази и дио нас јер Ацо је био дио наших пролазности, наших илузија о снази трајања и узалудног доказивања пред величанственошћу и хармонијом природе. Одлази Александар Јаничић међу своје стећке у којима је тражио и налазио инспирацију за духовно ослобађање из омче свога тијела. Одгонетао је смисао и поруке Грубача и иних клесара умјетника који остављаху пластично декорисане мраморове са симболима свога свијета пред којим су стајали распети између неба и земље покушавајући и сами одгонетнути исконске тајне човјековог битка и пута којим одлазе. Зашто је наш вољени Ацо био опчињен каменим хижама са окамењеним лунарним и соларним симболима, аркадама, штитовима и женама у колу остаје тајновито као што и сами стећци крију своју каменом опточену тајну.
Мостар се све више круни, одлазе прави заштитници традиционалних вриједности града. Јаничић је цијелог свог живота бранио и уздизао космополитизам као парадигму усправног хода овим свијетом.
И након посљедњег рата остао је досљедан својим ставовима о императиву заједничког живота, уважавању различитости као богатству на којем се темељи савремени свијет и његови цивилизацијски досези. Живот је тумачио као испреплитање диференција које творе нови амалгам богатији од сваке компоненте понаособ. Кроз своју путању омеђену овим градом ходио је тихо вјерујући у снагу разума и у дубоке коријене традиционалистичког начина живота у коме су доминирале моралне вриједности искристализиране вијековним искуством и спознајама.
Јаничића је красила стрпљивост, једна необична мирноћа иза које се крила огромна стваралачка енергија. Његова акционост посљедњих година као лава се почела излијевати остављајући видан и препознатљив траг у културној историји града. По свему је био традиционалиста. Породици је посвећивао изузетно велику бригу а она му је узвраћала. Оно што посебно памтимо код Јаничића јесте акцентирана љубав према младима. Још одјекују његове топле ријечи које је изговарао приликом отварања изложбе слика једној дјевојчици у Галерији „Ћоровић“. Онога дана када је преминуо све његове птице у кафезима су престале пјевати. Остале су приковане за дно својих крлетка осјећајући да се нешто трагично десило. Поново још једна загонетка. Какву је то имао снагу да их тако веже за себе? Љубав уистину има бесконачно дејство и огромну животну снагу.
У Александру Јаничићу се хармонично испреплитала умјетничка душа и племенитост која карактерише обичног човјека што и није баш тако чест случај. Волио је давати а мало узимати а то је особина снажних личности. Дарежљиво је нудио љубав, знање, своје драгоцјено вријеме и савјете. На ликовном обелиску града Мостара Ацо је оставио трајан и аутентичан траг али је још значајније да је оставио снажан печат у многим суграђанима који ће га памтити прије свега по добрим дјелима као свом највећем легату.
Мостарски пјесник Светислав Мандић је лирском обојеношћу пјевао о дјевојци Христи из овог истог гробља. Видјео ју је на једној крстачи обраслој у кадуљу и вријесак са лишајевима. Знала је само за два пута, „до цркве на брегу, до реке у долини, једна јој узе душу, друга тело“. Пјесник каже да ју је касније, на Бјелушинском гробљу, посјећивао један црни косзавалски монах. Нашег Ацу ће посјећивати коњаници са стећака, жене из кола, ловци на јелене. Посјећиваће га луна и велико мостарско сунце а једна високо уздигнута рука са испруженом шаком ће му поручивати да се изнова чуди стећку тјерајући га да и даље одгонета смисао порука са његових мраморова.
Нека ти је покој души, драги умјетниче, наш Грубаче. Отишао си у вјечност као и ликови са стећака.
(Опроштај од Александра Аце Јаничића на гробљу Пашиновац, у Мостару, 04.01.2005.)
|