|
И у овом раду, као и у читавом Даниловом друштвеном ангажовању и политичком дјеловању, присутна је њему својствена темељитост, сагледавање појава у ширем друштвеном и историјском контексту.
О овом Даниловом дјелу је већ било говора. О њему говоре компетентни рецензенти. О њему могу данас неупоредиво компетентније говорити промотори академик др. Никола Ковач и професор др Здравко Гребо.
Због тога ћу, уз већ речено, поменути само један детаљ из књиге у коме је ријеч о социолошко политичкој анализи гдје се говори, цитирам – „о менталитету и начину понашања које је створила чаршија и који траје дуже од њеног трајања“, о чаршинлији као том продукту. У књизи је речено: „У народу и политичкој терминологији одомаћио се појам чаршинлија који обиљежава индивидуу уских и егоистичких погледа, која закулисно ради и много не бира средства да би дошла до неког свог циља“. То је онај чаршинлијски менталитет који се бавио ширењем лажних гласина, оговарањем, сијањем сумњи у људе и сл., који је тиме надомјештао своју ускост и ограниченост, остваривао себичност и каријеристичке претензије.
Тај производ чаршије излазио је из ње и осјећао се ван ње. Стигао је и у својевремену, да тако кажем, нашу „политичку чаршију“. Чаршинлија је увијек било у изобиљу. Такве смо имали и ми у својим редовима. Не бих рекао малобројне. Били су у оном ешалону шићарџија који се политички пресвукао и продао, издали су оно у шта смо вјеровали и што смо остваривали – а они то никад нису искрено чинили. Њихово је вријеме дошло 1990. године. И, нажалост траје. И ко зна до када.
У времену које проживљавамо ево више од једне деценије свједоци смо колико је данас актуелан негативан тип чаршинлије, колико су се размножили и узели маха, колико је експлозивно нарастање њиховог броја и снаге, свега онога лошег што они значе и чине. Они су дио повампиреног оживљавања националних чаршија, дио примитивизма кога су донијели национализми и који плави све области нашег живота, дио су нарастања шићарџијског политиканства, богаћења непоштењем и пљачком.
А прави дио чаршије, онај који чува занате, ситне услужне дјелатности, истрајава на позитивном духу и традицији и муку мучи бранећи се од насртаја оних који им отимају дућане и пословне просторе што су их с кољена на кољено користили, обнављали и чували – они су жртва пљачкашког духа.
Није тешко замислити шта би Данило морао додати својој студији о овим годинама чаршијанерског харачења, злоупотребе и рушења свега доброг што је кроз вијекове постојало у чаршији, политичког манипулисања чаршијом примитивне национал-страначке сврхе. Колико би у том смислу значила Данилова темељитост, проницљивост, истраживачки дух и објективност. Можемо само пожелити да неко у том смислу настави Данилову студију.
Кад ми, Данилови другови, говоримо о овом, рекао сам исјечку његовог свестраног ангажовања, навиру сјећања о том драгом другу и добром човјеку. О првоборцу, храбром партизану, младом партизанском помоћнику команданта батаљона, ратном омладинском руководиоцу који је то наставио бити послије рата у области, републици и Федерацији – у омладинској организацији заиста обљубљеном; о руководиоцу у партијским органима и у врху Савеза комуниста БиХ као секретар Извршног комитета, о народном посланику, о амбасадору СФРЈ у Нигерији и Индији. Набрајање функција говори о вриједностима Даниловим, о вишестраности, способности што их је посједовао. Међутим, ово побрајање не може исказати сву ону људскост коју је Данило посједовао. Функције су се мијењале, али Данило није. Остајао је исти – скроман, приступачан, пажљив у односима, пун разумијевања за људе, поготово оне у невољи према којима је чињена неправда. Одбојан према бирократским односима и девијацијама. Данила није нигдје и ни у чему могла нагризати бирократска хрђа. Поштење и честитост, правдољубивост и праведност, постојаност и досљедност увјерењима комунисте и партизанској етици и моралу – такав је био и такав је остао у нашим сјећањима.
Имао сам срећу да будем са њим у чешћем контакту и на његовој посљедњој дужности пред пензију – док је био амбасадор СФРЈ у великој Индији. Био сам свједок његове успјешности у овој мисији. Био сам свједок колико су га домаћини и дипломатске колеге цијенили и радо примали, сретали и слушали. Уз тако успјешно обављан посао ми се у сјећање урезао и његов људски однос према индијској послузи у Амбасади и резиденцији. За те сиромашне људе необична и више него ријетка пажња. Они су Данилу били неизмјерно захвални – волили су га. Један стари Индус, који је промијенио и служио више наших амбасадора у Индији, обожавао је Данилову пажњу и није преболио Данилов одлазак. Умро је од туге дан након Даниловог одласка.
Треба са захвалношћу памтити људе који су толико учинили и који су били такви какав је био наш друг Данило Билановић.
(Ријеч на представљању књиге Данила Билановића 17.12.2004. у свечаном салону Кантона Сарајево)
|