|
Тамо гдје си ти
Ново мјесто грађено твојим рукама
држи ме везану, моћну, жустру,
на извору у бијелој кочији
мичем усне поновно,
вјерујем да стижем
у крило том обичном дану
тамо гдје си ти,
тамо гдје чекали смо
сунчане зраке под стијенком.
У дјелићу времена
Проналазим се.
Мјесече мој
Измјена слика пред мојим очима
тако често понавља се једна ријеч,
одлазим у једноставност игре
и сложеност плеса.
Пружам руке, хладне, обасјане,
мјесец је мој вечерас,
мјесец је мој пратилац сад.
Ако опет пожелим запалити
давно спријечене ватре,
спријечи ме мјесече,
спријечи ме, сјају мој.
Ја могу
Неприхватљива ријеч неодлучности,
за њом не тежи ни сан ни ноћ,
будим се тако сама,
окружена очараношћу јутра, хладног, раног.
Исцрпљена њеном величином,
њеном неправедном неодлучношћу,
надмоћи не желим да попуштам,
ја знам више,
ја могу почети.
Сама
Као разјарени коњи
уз снажан пљесак
ја окрећем се, без даха.
Као око што тражи
сродну боју
ја слажем ријечи
промишљено, лукаво,
знам да моја пјесма јечи.
Затварам себе пред тобом
и своју круну оставља,
с тобом сама сам,
немоћна, сломљена,
чекам да се огласи
моја сломљена тишина,
дуго је гледам,
желим је чути, отпјевати.
И бацам драгуље
сјајне, нестварне,
топе се на тлу,
и клизну мазно, журно.
Ти
На бојишту нада и потопљених снова
успркос крхкости и бешћутности
одолијеваш само ти.
Уз обрисе бјелине и уз нови стил
ти подижеш времена у пјесми.
И све се ставља у склоп,
у један безгранични мит и легенду,
можда чак и еп сјете.
Ја га читам уз мирис маленкости,
дишем у непознатом лицу.
Говор мрака већ послао је зраке,
ти буди другачија.
Дани
Не желим дотакнути свега овог сажетак,
бојим се нове сузе, пада,
бојим се да претежак бит ће почетак, сан.
Зато трчим, у црвенило склањам свој поглед.
Трчим брже, али тише,
из даљине маше ми нови дан.
Увидјех да не доноси ми дар
ни загрљај, ни величину, ни слику,
увидјех да исти је, само друго лице
оличава његову прилику.
Дан у дан слажу се тихо,
непримјетно лете и грле прошлост
милу, сваки нови корак чини један дан,
једну
силу таме.
|