|
Тридесет година
часописа за културу и друштвена питања
„Мост“
Мостар
Слутње, чињенице, варијације
|
|
Вјечни сан о мосту
Идеја о мосту, свакако, најзначајнија је коју је икад досегла и артикулирала људскост. По своме хуманистичком садржају, то је пјесничка идеја. Пјевање уопће и пјевање о мосту има исти смисао и значење. Све пјесме су мостови. Онога часа, када пјесма престане да мости, умро је пјесник и пјесма, јер – растао се од хуманизма као свог основног садржаја. Пјесници су људи којима су одувијек мостови и мостовања на уму.
Архитекти граде то што пјесници живе пуни наде и бескрајне чежње за потпуном блискошћу и укидањем граница међу људима. То не значи да архитекти, почесто, нису пјесници. Напротив.
Али, шта је то тако велико у идеји моста?
Па, нигдје и никад човјек не може доживјети тако непосредно своју мајушност и безначајност као испред најобичније пукотине, рупе у тлу – мајци земљи, коју не може прекорачити, ни прескочити. Мост омогућава да се људски, гордо, пријеђе на другу обалу или страну провалије.
Осим тога, нико није тако велик, као човјек који је направио мост, успоставио везу, омогућио комуницирање. Идеја моста, дакле, кардинална је идеја која истодобно потврђује и одриче човјека у његовој суштини.
Затим, постоје особе које руше мостове и који тако, функционирају без основног људског и поменутог – пјесничког – хуманистичког садржаја и људи их зову злочинцима.
|
Насловна страница првог броја часописа Мост
(Мица Тодоровић: Мртва природа са флашама)
|
|
Нешто о симболизму моста
Симболизам моста најразвијенији и најраширенији је симболизам у свијету човјековог мишљења. Човјек је успио изградити врло различите мостове: с обале на обалу, од човјека човјеку, мостове вјере, мостове повјерења, мостове пажње, мостове љубави, мостове са земље на небо, на друге планете, мостове из људских у надљудска стања, мостове из пролазности у вјечност, мостове из осјетилног свијета у надосјетилни, етц., све до Сират ћуприје, која је тања од длаке и оштрија од сабље за небогобојазне. И, како ће сада неко, ко се Бога не боји а људи не срами, ко мостове руши, закорачити на Сират ћуприју – пријећи Модру ријеку, е да би дошао до онога кога воли, или до Милости Свемоћног и Свемилосног?
У самој суштини и исконском смислу мост је симбол комуницирања између неба и земље, између човјека као овоземаљског створа и његовога недохвата. Мост је човјекова могућност да досегне божанско, бесмртно. Симболика моста подразумијева и укључује човјека и његове моћи, чак и кад је ријеч о дуги као мосту, дакле тек о чистом ваздушастом сјају водених испарења у спектру сунчеве свјетлости.
Уствари, покушавамо доконати и рећи, како је идеја о мосту и његовој градњи, његовом успостављању, човјеков облик спознаје о Божијој Моћи и Милости, о стварности крхке људске наде да се може људски потрајати у блату и праху овога свијета. Зато што мост може бити од чисте ватре, од голих мачева, ужи од длаке – оштрији од сабље, могу га безбједно прелазити људи лахкоћом и брзином мисли, док се мост под тешкима, неукима и глупима руши и они падају у пакао, у канџе демона и немани који их чекају у провалији – као симбол гријеха незнања. Не постоји вјера и културна традиција у којој мост као идеја и симбол нема велику улогу.
Идеја о мосту, дакле, идеја је о иницијацијском путу, сасвим блиска сваком свјетоназору. Идеја/симбол од опћег значаја за човјечанство. Зато је срушити мост исто, као погледати у огледало а не видјети своје очи и своје лице. Јер, људско лице је мост. Очи су мост којим душа говори огледајући се у њима. У идеји моста, препознаје се и разазнаје све по чему смо људи.
И, види се ако то нисмо.
Некада је, а одавно то бијаше, римски цар имао наслов понтифекс (: pontifex). Градитељ мостова – онај који успоставља мостове. Римскога цара нема. Папу, као pontifex maximus-а, радо се граде да не чују. Ови који се зову царевима, не изгледају нарочито царски. Знам, једнога Џасмина, који, кад ме угледа каже: Селам, царе! Дај ми једну марку!
Шала настрану. Понтифицал, Папино је Богослужје, којим се успоставља мост вјерника према Господу и његовој Вјечности Доброте и Милосрђа. Исти смисао имају све човјекове молитве и вјерски обреди.
Различитост мостова и мостовања, неограничена је. Непостојање моста само је чињеница о мосту. Непремост, само је мост бола. Мостописац је градитељ мостова, пар екселанс на добробит знаним и незнаним, добрим и хрђавим. Заувијек.
Часопис за културу и друштвена питања
Мост
Децембра, 1974. године, већ четири године функционирала је Прва књижевна комуна у Мостару. Била је то година у којој је пјеснички монумент – књига Мака Диздара Камени спавач, коју је издала Прва књижевна комуна – ликовно обогаћена графикама Џевада Хозе – добила Прву награду за ликовнотехничку опрему на Сајму књиге у Франкфурту – као најљепша књига, а у Мостару је изникла још једна неслична љепота: изашао је први број Часописа за културу и друштвена питања Мост.
Зашто све ово на самом почетку и у једној јединој реченици?
Зато што је Прва књижевна комуна Мостар, као издавач, у идејном, садржајном, књижевноестетском и ликовнотехничком смислу и значењу представљала високи критеријум мостарског и босанскохерцеговачког културно-умјетничког простора и миљеа, а часопис Мост, јавља се у сасвим природном слиједу: како би заокружио културолошко-антрополошку слику и представу о прегнућима и постигнућима мостарскога предзнака и онога што тај људски и умјетнички круг може и значи.
Из појединости, може се видјети: ангажирани су истински зналци до граница њихових сјајних и дотад не/с/познатих могућности. Они који не знају или се не сјећају тих година, времена и резултата, данас могу плакати и, нико им не може помоћи. Јер, требало је дуго вријеме да се расте и дорасте до таквих резултата. Они који о томе не знају, не могу никако разумјети, нити им може бити јасно шта и колико доброга људи уистину могу. И, проћи ће пуно времена…
|
Из архиве примијењеног умјетника Сулејмана Челебића коју су сачували његови синови Шаћир и Миро Челебић, с десна на лијево: Иво Андрић, Љубо Јандрић, Зуко Џумхур, Ицо Мутевелић и Сулејман Челебић
|
|
Наиме, пројекат Прве књижевне комуне Мостар, који је припремио Ихсан Ицо Мутевелић који и потписује за издавача, већ 1974. године, имао је 392 утемељитеља. Првој књижевној комуни већ је приступило 865 појединаца и 71 радна организација, а издања су, како год да се гледају – представљала истинско чудо љепоте и квалитета. Предсједник Прве књижевне комуне Мостар, био је – Авдо Хумо, а потпредсједник – Чедо Кисић, секретар је био – Антоније Карачић, а предсједник Издавачког савјета – Скендер Куленовић, редакцијски колегиј чинили су: Алија Исаковић, Андрија Крешић, Ицо Мутевелић, Владо Пуљић, Јово Спајић и Неђо Шиповац.
Камени спавач Мака Диздара био је прва књига у низу блиставих библиофилских издања, штампан на 120-грамском зандерсовом умјетничком папиру – кунстдруку. Првих 392 примјерка имали су и нумерацију утемељитеља. Подаци о утемељитељима тискани су на бездрвном кулер сивом папиру… а слиједиле су књиге: Путовања Ивана Фране Јукића – Иван Ловреновић; На камену у Почитељу – Иво Андрић; Стојан Мутикаша – Светозар Ћоровић; О класје моје – Алекса Шантић; Ларва – Бисера Аликадић, етц., поменуто по сјећању.
Дакле, у таквој, по свему високозахтјевној и културално продуктивној ситуацији, јавља се Часопис за културу и друштвена питања Мост и означава сами врх хтијења и могућности: да се један културни простор у пуној снази, у цијелости усправи и расцвјета, заокружи у своме вишезначју и обиљу.
На сасвим одређен начин, концепцијски и изгледом, појава часописа за културу и друштвена питања Мост, изазвала је и неку врсту културнога шока. Часопис је изгледао лијепо, ликовно и графички пажљиво обликован, а концепцијски јасан и прецизан, окупио је најзначајнија имена с недвосмисленим намјерама да у рецентном нивоу друштвеног и културног живота буде меритумом одређеном броју питања у сопственом окружењу и примјер у ширем. Издавач је Међуопштинска заједница културе за Херцеговину Мостар.
Издавачки савјет чине: Слађан Ајваз, Владимир Боричић, Изет Брковић, Раде Будалић, Божо Будимир (предсједник), Сафет Бурина, Бранко Џелетовић, др. Никола Филиповић, Хрвоје Иштук, Кажимир Јелчић, Мугдим Карабег, др. Никола Ковач, др. Фрањо Кожул, Исмет Кресо, Скендер Куленовић, Даница Куртовић, Велимир Лазнибат, др. Предраг Матвејевећ, Ицо Мутевелић, др. Мате Ореч, др. Касим Прохић, Владо Пуљић, Милан Шкоро, Радомир Шакотић, др. Ариф Тановић и Анђелко Вулетић.
Чланови Редакције су: Раде Будалић, Сафет Бурина, Бранко Џелетовић, др. Никола Филиповић, Мугдим Карабег, Даница Куртовић, Велимир Лазнибат (уредник и лектор), Ицо Мутевелић (уредник), Ариф Ножић, Владо Пуљић, Владо Смољан, Милан Шкоро и Анђелко Вулетић.
Главни и одговорни уредник је Раде Будалић. Технички и ликовни уредник: Ицо Вољевица. Насловну страну првога броја ријешио је Добривоје-Бобо Самарџић. Адреса Редакције часописа: „Мост“, Раде Битанге 16, 79 000 Мостар, тел. 22-194. Број жиро-рачуна: 11800-643-609 код СДК Мостар.
Цијена првом броју 30 динара, а претплата за 1975. годину: 150 динара. За иностранство: двоструко. Цијена огласа – једна страна 10.000 динара. Поштарина плаћена у готовом. Рукописи се не враћају.
Штампарија: ИП Веселин Маслеша Сарајево – ООУР Штампарија Мостар / Монофото слог / Слагари: Омер Рахимић, Звонко Ондељ, Ибро Шукалић / Репрофотограф: Јурица Марас / Метер: Драган Милићевић / Штампа: Станко Шарац, Алија Голић / Руководилац одјељења штампе: Емир Вукотић / За Штампарију: Рудо Бандић.
Уводник, у првом броју под насловом: Умјесто уводника, написао је, за то вријеме политички и на сваки други начин неизбјежни: Тодо Куртовић, на 25 од укупно 130 страница, како бисмо данас рекли: фонтом 8. Његов текст креће с поднасловом: О УЛОЗИ ГЛАСИЛА, а наставља се цјелинама: ПОЗИЦИЈЕ ЧАСОПИСА, ИСТРАЖИВАЧКА УЛОГА ЧАСОПИСА, КПЈ И УСТАНАК У ХЕРЦЕГОВИНИ, РЈЕШАВАЊЕ ПРОБЛЕМА МЕЂУНАЦИОНАЛНИХ ОДНОСА, БОРБА ПРОТИВ НАЦИОНАЛИЗМА И ШОВИНИЗМА, О УСТАНЦИМА У ХЕРЦЕГОВИНИ 1875. ГОДИНЕ, РАЗВОЈ ХЕРЦЕГОВИНЕ. Текст је писан у Београду, септембра, 1974. године. Слиједе илустрације, Виргилије Невјестић: НИША ПЈЕСНИКА и Тихомир Стајчић-Цуцо: ТРИ БРАТА КАМЕНА, а потом рубрика: АКТУЕЛНОСТИ која почиње текстом др-а Арифа Тановића: ДУХОВНА КВИНТЕСЕНЦИЈА И РЕАЛНИ ХУМАНИЗАМ, а наставља се текстом Ивице Ловрића: ДЕЛЕГАТСКИ СИСТЕМ И ЊЕГОВА ПРИМЈЕНА У ПРАКСИ. Рубрика завршава црнобијелом репродукцијом слике Исмета Мујезиновића: НОШЕЊЕ РАЊЕНИКА. Др. Предраг Матвејевић пише текст: САМОУПРАВЉАЊЕ И САМОУПРАВЉАЧКА КУЛТУРА – ћирилично; Божо Будимир пише текст: КУЛТУРА И РАДНИЧКА КЛАСА – латинично; Драган Бартоловић: МАРКСИСТИЧКА ВАЛОРИЗАЦИЈА КУЛТУРНОГ НАСЉЕЂА – ћирилично. Слиједи црно-бијела репродукција слике Мирка Кујачића: ГОЛОРУКИ.
Одјељак КЊИЖЕВНОСТ, почиње профилом Нобеловца Иве Андрића, који је штампан на паосу, сигурном руком и за њега карактеристичном, прецизном линијом исцртао Зуко Џумхур, а наставља потписаним репринтом Андрићевог текста о Мостару из његове књиге На камену, у Почитељу, коју је објавила Прва књижевна комуна Мостар. Слиједи сонет Скендера Куленовића: БРАНКО СИНЕ – Вијек и по од пјесниковог рођења (посвећен Бранку Радичевићу), а настављају је ФРАГМЕНТИ ИЗ КРЛЕЖИЈАНЕ по избору Енеса Ченгића – фонтом 6 на 10 страна. Црно-бијела репродукција слике Романа Петровића: ДЈЕВОЈКА ПЛАВИХ ОЧИЈУ. Слиједе пјесме Десанке Максимовић: НОЋ и РАШКА ЗГАРИШТА (Из Летописа Перунових потомака); Есад Мекули објављује двије пјесме двојезично, на албанском и српском језику: АЛАТАУ – из земље Абаја и ЏАМБУЛУ ЏАМБАЈЕВУ; Сафет Бурина објављује пјесму: КАЗАЉКА ПУТА; Владо Пуљић објављује три пјесме: СУХО ДРВО, БЈЕКСТВО ОД ПУКА и ПУТ ГУШТЕРИЦЕ; Иван Минатти објављује двије пјесме двојезично, на словенском и српскохрватском; Милован Крунић објављује пјесму: РАЂАЊЕ ПЈЕСМЕ, а Ружица Комар пјесму: ПУТНИК ЗА ХЕРАКЛЕЈУ, слиједи црно-бијела репродукција слике Младена Солде: ДЈЕДОВИНА. Алија Исаковић објављује прозу: МОРО; Јанко Ђоновић објављује пјесме: ЧАША СУНЦА, ЦРНО ЈЕЗЕРО, ЦРВЕНА ГРЕДА; Иван В. Лалић – дужу пјесму: ПОВОДОМ ВОДЕ; Гане Тодоровски објављује двије пјесме двојезично – на македонском и српскохрватском: НЕВА и НАЈКРАЋА ПЈЕСМА О СКОПЈУ; Горан Бабић објављује три пјесме: ГРОБЉЕ, СЛИВНО РАВНО..., ЛОВЕЋИ СВОГ ДЕМОНА и КАМЕН ДРВО; потом иде црно-бијела репродукција слике Желимира Миладина: НЕВЈЕСТА СВЕОПШТА; Алија Кебо објављује двије пјесме: СВИЈЕТ У СНОВИЂЕЊУ и У ОБРУЧУ ЈАВЕ; Владимир Настић објављује пјесму: НЕ МОЖЕ СЕБИ ДА ДОЂЕ; Миле Ратковић објављује причу: ОПАНЦИ НАД ПРИЈЕКЛАДОМ; Злата Артуковић објављује пјесму: БЕЗ НАЗИВА И ТРЕНУТКА, а Мила Влашић пјесму: ИЗ ПОЕМЕ НЕРЕТВИ; па црно-бијела репродукција слике Јусе Никшића: ГНИЈЕЗДА У КАМЕНУ. Слиједи рубрика: ВРИЈЕМЕ КОЈЕ НЕ ПРОЛАЗИ, а у њој Јован Јовановић пише: НЕКОЛИКО ПОДАТАКА О ШАНТИЋЕВОМ ПРЕВОДУ „ПИСНЕ ОТРОКА“ СВАТОПЛУКА ЧЕХА – из кореспонденције А. Шантића; др. Асим Пецо пише: ОД „ХАСАНАГИНИЦЕ“ ДО „АСАНАГИНИЦЕ“ – неки проблеми „Хасанагинице“ са посебним освртом на њену основну варијанту; слиједи црно-бијела репродукција слике Мерсада Бербера: ИЗ ЦИКЛУСА ПОСВЕЋЕНОГ ВЕЛАСКЕЗУ; у рубрици ДОКУМЕНТИ, Раде Будалић, Велимир Лазнибат и Ицо Мутевелић – детаљно образлажу: ИДЕЈНИ ПРОЈЕКАТ ЧАСОПИСА ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВЕНА ПИТАЊА „МОСТ“. Они образлажу културно-историјске чиниоце и савремени друштвени развој као основу за покретање часописа „Мост“, говоре о његовој Програмској оријентацији и концепцији, финансијама и техничким појединостима.
Први број Часописа за културу и друштвена питања Мост, доноси и рекламе Металопрерађивачке индустрије СОКО, Индустрије гранита Јабланица и Привредне банке Сарајево Филијала Мостар.
Колор репродукције на корицама првога броја Часописа за културу и друштвена питања Мост, на предњој, Мица Тодоровић: Мртва природа са флашама, а на задњој, Халил Тиквеша: Жуто прољеће.
|
Задња страница првог броја часописа Мост
(Халил Тиквеша: Жуто прољеће)
|
|
Крах и пад
мостова
Послије тога, из броја у број, изашло је 89 бројева – двобројева часописа Мост.
А онда, дошао је рат.
Часопис за културу и друштвена питања Мост је стао. Престао излазити. А Стари Мост је пао, порушен гранатама јунака и бојовника. Подударност усуда два моста неслучајна јест. И један и други мостили су то чега је у људима дефинитивно узмањкало: људскост.
Затим, помислимо: ни један – ни други, нису пристајали мостити нарасло људско зло, злочин и нечовјештво. Зато се, када је понестало ријечи да би часопис Мост и даље излазио, и Стари – суновратио у дубину Модре ријеке.
Ни људи, ни нељуди нису имали куд.
Идеја моста у пјеснику
жива сасвим
Коловоза/аугуста, анно Домини, 1992. године, без трага слутње о катастрофи која ће услиједити, заробљен у опкољеном, Сарајеву, пјесник Иво Мијо Андрић пише поему, у формалном смислу сасвим несличне архитектонике, сличне и блиске само љепоти Хајрединовог дјела, а под насловом: СЛОВО О МОСТУ.
Иво Мијо Андрић, дакле, није био само пјеснички надахнут величанственом хуманистичком идејом моста као таквога, као свеколиког симбола људске наде о којем је било ријечи на почетку овога текста. Андрић се показао као, за наше прилике и свеколико књижевно искуство до сада невиђен архитекта пјесме о Старом мосту, у формалном смислу. Ријеч је о томе, да је Иво Мијо Андрић изградио хетерострофичну поему са полиметричним идејно-мисаоним и литерарно-поетским експликацијама.
Дакле, казано у најкраћем виду, Андрићево пјесмовање и стиховање организирано је као:
I. ПОВИЈЕСТ, која, увјетно казано, доноси (15) петнаест поетских медаљона пјеснички артикулираних и нумерираних: I. – VIII. – И. Редни број одређује број стихова у медаљону. Накнадно, развијајући своју замисао, пјесник под истим бројем исписује пјесничку форму као цјелину у којој редни број одређује број стихова у строфи. Тако се у овој јединственој поеми Староме мосту, појављују: моностих, дистих, терцет, катрен, квинта, секстина, септима и октава – као строфе! Да. У формалном смислу савршене, у садржајнм и поетичком смислу и значењу – пјеснички убојите, у књижевном смислу – изван сваке сумње јединствен, вриједан и значајан досег – остварен, једнако поштивањем традиционалне пјесничке форме и храбрим инвентивним, иновативним захватима.
Дакле, слиједе:
II. КАРАВАН – седамнаест моностихова артикулираних као непобитне тврдње о ријеци, току, језеру, обалама, каравану, жеђи, стријепњи, коњима, жубору, плићацима, дубинама, газовима, промицању валова и чежњи путника за ћупријама.
III. ГЛАД – исписана гномским стихом – дистихом, као пјесничке слике о оцу, сунцу, врућини, зноју, копању, гладној дјеци, мајци, софри, пури, зељу, роткви, трави киселици.
IV. ВОДА – обликована у шест терцета формулираних као питања, пјесничка питања о току, кориту, птицама, срнама, паткама, рибама, њивама, жилама, житима и смисловима које вода протјечући подстиче.
V. МОЛИТВА – доноси шест строфа од по четири ритмички, смисаоно и метрички усаглашена стиха који полазе од тројединства или подјеле Божијег бића на Оца,
Сина и Духа светога – као основе човјекових унутарњих и свих других подјела и склоности „бичу и бунама“ и крећу се уз човјека као биће које опстаје захваљујући Божијој милости коју не заслужује – а између завађених обала.
VI. КРУГОВИ – као цјелина имају седам строфа од по пет стихова (квинте) поетски артикулирају човјеково присуство од распада царства небеског и предаје реда козмичким силама, преко кругова о Земљи, Свјетлости, стањима Воде, до путова о повратку и Извору Свевишње Моћи.
VII. ХАДИМ – доноси шест строфа од по шест стихова: У пољу злопољу, Добром пољу, Сејменима – пустим аскерима, Сину којега одводе, Оцу усахлом, Житу и мотици, Дјечијој сузи на длану, О мрмору сепета на коњским сапима, о сну аскера и ћуприји, о томе како је Хадим ходио, бродио, војске водио, пламсао, пламтио, класао, памтио и своју намјеру чувао.
VIII. МОСТ, 1566. – доноси седам строфа од по седам стихова. Пјесма прецизно артикулира и пјеснички суптилно доноси и износи идеју о мосту као галебу раширених крила, о свеуком мимару Синану, о његовом даровитом ученику Хајредину, о крилима која су раширена остала заувијек за тле везана кулама на двије обале, о Евлијином слову, о води из табачке чаршије, о Мостару који мостује на приобаљу.
IX. НЕМИРИ – су саопћени у осам строфа од по осам стихова, а пјеснички и философски интерпретирају и релативизирају протјецање времена и људско опстајање кроз неспоразуме и свеколику муку. Стих је прецизан, слике јасне и бистре, а интонација, неријетко, изведена из традиције и музике народнога говора и пјесме севдалинке, е да би пјесму завршио сликама о Емиру и његовоме лету с МОСТА, одласку ратника и скором миру…
X. ГАБЕЛА – под редним бројем VII. – у шест строфа од по шест стихова, у које су смислено уграђени топоними који доминирају хумским крајем, ушћем ријеке Неретве, Кула столачка, Чапљина, Почитељ, Требижат, Могорјело, Радимља, Међугорје…
XI. СЛОВО О МОСТУ – пет строфа од по пет стихова, у којима је Госпино указање артикулирано као несумњиво Знак Божије Милости који означава врата Раја…
XII. ЛИРА – доноси седам строфа од по четири стиха који пјеснички славе љепоту Старога Моста и оне, који су његове љепоте били свјесни, па су о томе писали: Евлија Челебија, Ибрахим-ефендија, Меџази, Дервиш-паша, Мишо Марић, Емина и Алекса, Аллах и Бог драги…
XIII. УРОД – цјелина обликован у шест терцета, које су испјеване на трагу отчитавања морфолошких значења топонима роднога Поља, Житомислићи, гладних птица, гроздова који се осипају…
XIV. ПОПЛАВЕ – у шест слика, као библијска слика Потопа која се обраћа Свевишњем, Свемоћном и Свемилосном…
XV. ПОРУКЕ – осам моностихова који представљају завршетке мисаоних експликација кроз ПОЕМУ и могућности да се уопће издржи тај ПОХОД, те: ИБИДЕМ – на истом мјесту.
Дакле, ако ПОЕМУ Иве Мије Андрића СЛОВО О МОСТУ покушамо и графички сагледати, уочит ћемо, како смо се сусрели с несличним пјесничким остварењем какво није познато у босанско-херцеговачком пјесништву, које је формалном смислу и у тој мјери графички подударно с предметом свога пјевања, као што је то случај с поемом СЛОВО О МОСТУ. У том смислу и значењу, ради се о невјеројатно подударној архитектоници пјесме и конфигурацији стиха у чијој рељефно распоређеној структури добијамо и графички: визуелизацију предмета пјевања – пјесме – поеме и објекта на који се пјесма односи.
Разумије се, за овакав резултат и пјесничко постигнуће, требало је имати и више него ли тек инспирацију за настојање. Пјесма свједочи о вјештини и пјесничком мајсторству Иве Мије Андрића. Написано је пуно тога о Старом Мосту, али толико добрих стихова у само једној поеми, поуздано није, као ни слична поема у цјелини.
И све то, опетовано потписано неколико мјесеци прије него што ће Стари Мост бити срушен.
И, све то, оставити тако, након што порушен јесте.
Заједно са осудом атака на Мост.
И све то објавити након пет година, без интервенција. А наводимо ПОРУКЕ: Све почиње од капи. Само је Море на крају. / Трагови Воде јесу – Стазе људског рођења. / Ријека је живот Љубави наше. / Да није Обала, били би Водена бића. / Мостови су вјечна жеља морних путника. / Галебов лет уписан на крилу Неба. / Кад бура прође, одјенута у шутњу и невјерицу. / А над Мостаром изничу Кише.
Јасмина Мусабеговић и њезин роман
Мост
Мост, роман Јасмине Мусабеговић доживио је два издања. Прво, скоро подударно с убојством Старог моста, како каже ауторица, а друго, опет подударно с његовм реинкарнацијом – дизањем са дна Неретве. Другом издању, ауторица је додала философски интониран есеј под насловом Живи мост и двије пјесме: Стари Мост и Лук, обје писане 1991. године. Текстови свједоче о присуству језика испред спознаје. Вриједно је навести стихове: Куда лети овај мост? / У које висине се вине / преко испаљеног тијела? // Камен га бијели носи. /Замахује њиме као пливач, / доље, дубинама. // Винуо се овај мост / да спржи мрак и хлад над звијездама. // Као избачен стријела / каменом тварним у / недоглед. // То матица хучи у висинама. (Мостар, 1991.) Па се питамо: је ли то слутња или знак? И стихови пјесме Лук: Засвође зачикава / надсвође. / Да лучно зашију небо. // Моја се мисао уситњава / и испуцала сручује у / куполу длана. // Којом руком засвође шије надсвође? / Не знам, то се лук неба / у руци уситњава. (Мостар, 1991.)
Јасмина Мусабеговић је особа чију је хабитус, ментални склоп и људску конституцију битно артикулирала архитектонска љепота, смисао и функција Старога Моста и живот у граду Мостар, у цјелини. Све битно што памти у своме људском усправљању, тиче се Мостара, Моста и живота око тог смисла у људским животима који пролазе, док Мост, исти увијек, остаје.
То, што Јасмина Мусабеговић пише у своме роману Мост до те мјере је синкретично испољавање и изјашњавање о мосту, да је прозни исказ просто-проширена поетска форма која се поетички остварује попут идеје и естетике Старога Моста, макар то ауторица и неимала за циљ. Не знамо јасно, због чега мислимо, како је ту врсту литерарно-естетске сраслости могла постићи само особа женскога пола. Можда због тога, што је Мост ослобађао љепотом и оне, које је себично патријархално схватање на све начине и по сваку цијену жељело задржати у своме домену. Али, кад се дође до Старог и његове љепоте, у човјеку се усправи свијест о снази коју му је дао Он. Створитељ Свега. Мост је попут Божијега дара надахњивао љепотом и величином човјеку на слободу дарованих моћи.
Кључ свега што људски јесте ова списатељица и изузетно осебујна личност Јасмина Мусабеговић, њезин је роман: Мост.
Кажемо то, не због Јасмине Мусабеговић која то ионако зна, већ због свих нас у чијем је коду Стари Мост битан. Ми смо мостили једно вријеме пристајањем и на одрицање самих себе, јер смо имали Стари мост који је био доказ пар екселанс за све што јесмо. Стари мост био је битан дио нас и ми, без сумње, његов битан дио, заувијек. Стари мост је и због тога рушен. Али, наше искуство о његовоме постојању и рушењу остаје једнаковриједно и важно у свим модалитетима.
У вези с Мостом и Јасмином Мусабеговић, тек, акцептират ћемо опаску: Свемоћни Створитељ Свега, Стварајући Своја Створења, дао им је и инсталирао сва могућа средства заштите, е да би Живот проживјели без патње и бола у срећи и задовољству. Али, Човјек се удаљио од себе. И, не зна слушати себе и знаке које добија од сопственог тијела. Не разликује знаке опасности од знакова угоде. Кад би човјек знао читати знаке које му даје већ само његов организам, проживио би живот без бола, у угоди и љепоти Божије Милости.
Књига Јасмине Мусабеговић је задржала знак и слутњу те врсте и исписана је на том трагу. Јасмина Мусабеговић сачувала је ту врсту чистоте која је држи близу извора и надомак Истине. Тако онемогућава све који имају намјеру да је преваре.
Јасмина Мусабеговић, брижљиво и минуциозно исписивала је свој роман о Мосту уз који је расла од дјетета и дјевојчурка до жене у чијем се тијелу продужава Мост чудом своје љепоте која се претаче у енергију његових људи, људи који га сматрају својим. У Јасмини Мусабеговић и њезином роману Мост је жив сасвим, једнако као и Неретва која се испод њега копрца, не само током већ и зеленом бојом као симболом живота… у рукама пливача и њиховим мишицама, крвотоку…
Мушкарци/патуљци, ипак, појма немају! Такав, префињен и лапидаран смисао, за естетско и еротско!
Дакле, Мост, жив сасвим и заувијек, баш као Јасминин брат Теофик Алић, који је за своју сестру скакао са Старог моста, а погинуо на сарајевској улици од србо-фашистичке гранате, 1992. године… Јасмина Мусабеговић сасвим јасно види, како је камен Старог моста прешао у културолошко-антрополошки код људи овога поднебља претворен у подношљивост без смисла за нијансе од којих се живи.
Зато нам је њезина прича о Старом и животу који мости, на тако једноставан начин блиска и драга.
Живот и текст Јасмине Мусабеговић, својом невиношћу у којој све једино и може опстати – спајају и мосте два тешка, нуждом и насиљем ратова располућена дијела времена, која се изједначавају као невоља која нас је битно обликовала, која нам је задата и коју никако нисмо могли избјећи. Као несрећа и промашај у којем смо подржавани да истрајемо, јер ћемо тако постати разлогом за слиједећи корак и неспособни да се одбранимо. Бит ћемо ту за свако рушење и страдање, без посљедица по рушитеље и убојице.
Но, спрам постојања Старог и снаге његове љепоте у људима, све калкулације су мањкаве и погрешне.
Бијела,
златом везена махрама
и
пјесник
Салко Чевра Мевлана
Слиједећи већ утрте путе, ходили смо екс-ЈУ простором у већој групи и Салко Чевра и ја, 1984. године.
Током књижевне вечери у Свилајнцу, усред земље Србије гдје играју делије, питали су нас што год хоће, па и то: Шта је то: Чевра и шта: Мевлана? Чевра је бијела, сватовска махрама извезена златом, а Мевлана је дервишки ред са којим су имали везе моји преци, па то чувам као своје пјесничко име. Салко је одговорио прецизно, јасно, без напора. Али, МОСТ и МОСТАР, НЕРЕТВА, БУНА, БЛАГАЈ, СТОЛАЦ, РАДИМЉА, ПОЧИТАЉ..., рекли су и изгледали мало сивље, неки професори који су водили ђачке екскурзије, док Салко Чевра свијетли као синоним за све слике које памте и сада евоцирају у пренатрпаном и поприлично загушљивом простору те децембарске вечери…
Па смо до касно наставили читати пјесме и зановијетати са домаћинима, који су се трудили око нас.
Десет година касније, сравњено је Равно. Салко је морао напустити Бивоље Брдо. Моја ми је кућа до кољена – рече у телефонском разговору, након што ју је по повратку затекао порушену минирањем. Библиотека ми је изгорјела – и, није хтио више причати о томе. Шути и данас. Али, памти како су ископали мурву коју је садио дјед…
Послије тога, или: у то вријеме, написао је, а послије рата и објавио књигу пјесама: (с) плоче хумске глагол. А у тој књизи и пјесма – мост и обале: лебдећи / између /лијеве и десне // не распознаје / их //док / кроза њ’ / теку // тек / на / ријечном дну // једно су (1994.). И пјесма – као тице зелене: полагахно /из распукла сјећања / израња / опружа се / преко / рука / хајрединова / над матицом ријеке / застаје /раствара д(л)ан / из поотвараних мезара / излазе / један по један / руб мехког длана /дотичу(ћ) њежно / летачи / загледани јужно /клизе лепршаво / урањају / у хладну утробу / као тице зелене / враћају се / (пр)отицањем / у / непроток (24. 11. 1994.). И пјесма – друге неке кише: не / бијелу ћуприју / моје сте срце / требали гађати / ви /с десне стране /ријеке /с лијеве обале / ума // одстријељен бијели / галеб / није на ријечном / дну // у лет окамењена / крила / у срцу су моме / остала.
Књига завршава Чеврином редакцијом штампане и писане босанчице (1995.).
|
Алија Кебо: Књига Мостописца
|
|
Појава
Мостописца
И тако, све до појаве Мостописца.
Прво је човјек и пјесник именом Алија Кебо, подржан одсвакуд, одлучио усправити људскост покрећући часопис Мост. А оснажена људскост одлучила је подићи Старога са дна.
У својству Савјета, Часопис обновише: Есад Бубић, Мехмед Церо, Сафет Чишић, Салих еф. Чолаковић, Фазло Дервишбеговић, Сеад Ђулић, Хивзија Хасандедић, Селим Хусовић, Рамиз Лето, Алија Кебо, Иван Кордић, Смаил Кларић – предсједник, др. Предраг Матвејевић, Омер Наметак, др. Керим Слипичевић и Мухамед Шатор.
У улози Редакције: Сеад Ђулић, Градимир Гојер, Един Хусковић, Ибрахим Кајан, Алија Кебо, Јусуф Никшић, мр. Алија Пирић, др. Фахрудин Ризванбеговић, др. Месуд Сабитовић, Мухамед Шатор и др. Елбиса Устамујић.
Главни и одговорни уредник: Алија Кебо. Ликовни уредник: Јусуф Никшић. Секретар Редакције: Златко Тановић. Адреса: Округ Мостар. Бишћевића бб. 88 000 Мостар.
И, кренуо је МОСТ.
Потом, како смо и навикли имати Мост – онако, заџаба, остављен је Алији Кеби на бригу из дана у дан, из мјесеца у мјесец, из године у годину. А рукописи пристижу са свих континената и страна на адресу Моста у Алијин стан. 88 000 Мостар, Булевар НР 41.
За оба Моста то је најпоузданија адреса у Мостару који је по мостовима и добио име.
Машаллах.
Хвала Ти Алија, гдје чуо и гдје, не чуо. Више, не видим разлику између Тебе и мимара Хајредина. Од Бога Ти здравље и добра срећа. Од мене најљепше и најбоље жеље. Свака ти се позлатила. Мост читају људи на свим континентима и сретни мостују, јер си мост успоставио. Већ си први круг излажења Моста надмашио за четири броја. Аферим.
Жив и здрав нам био.
Случаја нема
чак ни кад не разумијемо о чему је ријеч
Како, без шухве, случаја нема, о овим појавама принуђени смо мислити и говорити као о међусобно дубоко увјетованим. Увијек, само дијелом разумијемо сами себе, а некада ни себе ни друге. Али, морамо нијјетити и истрајати у томе, ако желимо људски бити награђени.
Осамдесетдевет бројева су Часопис и Стари мост живјели заједно до престанка излажења Часописа и рушења Моста.
Деведесет и три броја часопис је подупирао дизање усправљање људскости која би требала подићи Старога са дна Неретве, и уз помоћ Међународне заједнице.
Хвала драгом Богу, градитељима Синану и Хајредину и цијеломе Свијету, те Алији Кеби Мостописцу – данас, обојица су узгор, како је некад давно, стигавши мимара Хајредина на путу за Цариград, а већ у близини Благаја, Љубиња или Требиња – гласник, који је присуствовао рушењу скела око подигнутога Моста узвикнуо:
– Мимар Хајредине, мост је узгор!
А мимар Хајредин, осмјехнуо се само и из силаха је потегао припремљену кесу дуката. Великодушан муштулук гласнику за добру вијест. И продужио пут, градећи се како му је свеједено. Јер, знао је он: шта и како зида. Зато није ни чекао да види како ће Мост изгледати када око њега поруше скеле! Није губио вријеме. Похитио је за другим послом. И, осим свега, слиједио је оновремени обичај поузданих, најбољих градитеља.
Алија Кебо, исто тако, није губио вријеме: написао је и објавио у вријеме дизања Старог – КЊИГУ МОСТОПИСЦА. Несличну књигу есејистички интонираних колумни, које културолошки мосте једно размрвљено, људски осиромашено и опустошено вријеме. Ма колико поразно, та књига је истинито свједочанство о времену и људима који су настојали морално и хуманистички усправити људскост и реафирмирати принципе по којима као људи и опстајемо.
КЊИГА МОСТОПИСЦА то не истиче, није јој то ни бајрак ни поштапалица, чак то не помиње, али је успјешна у својој намјери. Испред ње, нема ријечи ни један људски душманин.
* * *
С обзиром на подршку коју не ужива и континуитет бриге Алије Кебе за сваки број Часописа, из броја у број у нови бој, свакога мјесеца кад добијем Часопис, назовем Алију Кебу и кажем: Драги Алек, добио сам Часопис! Свака ти част! Мост је узгор! Мимар Хајредин и ти сте подједнако заслужили. Аферим. Ви сте моје најдраже хисторијске и повијесне личности!
Алек, градећи се опет, како му је свеједно, каже: А, шта ћу. Борим се, драги мој пријатељу. А ни сам не знам, докле.
И сам, знам, да не зна/м.
А часопис Мост, захваљујући сјајној људској и инвентивно-креативној енергији Алије Кебе и људи са којима ради и сарађује, излази, стиже и чита се на свим континентима и као звијезда пулсира у виртуалном простору интернета, као једна од најљепших wеб страница коју људи могу погледати, коју сјајно уређује: Харис Туцаковић, живећи чак, тамо у далекој, пријатељској нам и драгој земљи: Шведској. Грију га Мост и могућности мостовања, попут сунцем угријаног херцеговачког камена и освјежава га Неретва, модра ждребица…
За частан однос и мостовање
Понтифекс (: Pontifex)
Као звање и признање
Данас, како год погледамо, Стари мост и Часопис за културу и друштвена питања Мост – успјели су бити и пасти, дићи се и живјети и на страшноме мјесту постојати. Опстати.
Сада су у лијепом трећем добу.
Мимар Хајредин рахметуллахи аллејхи рахметен васиах. Понтифекс.
Стари Мост – 438 година – узгор. Часопис Мост – 30 година и 89 + 93 = 182 дво/броја – узгор. Алија Кебо – Мостописац – понтифекс – узгор. Иво Мијо Андрић – Словомостац – понтифекс – узгор. Јасмина Мусабеговић – Мост – понтифекс – узгор. Салко Чевра Мевлана – (с) плоче хумске глагол – понтифекс – узгор.
Барем за овај дарован нам час и најновији број часописа Мост. А списак слутњи, жеља и смутњи, знамо: пуно је дужи.
Излишна
напомена
А када све буде иза нас, као чудо људи ће и надаље гледати Мост, Стари и Нови и Часопис прије и касније и читат ће Књигу Алије Кебе Мостописца, и ибретећи се, снажит се на извору љепоте, воље, људскости, људске вјештине и доброте, у невјерици препознајући своје увјете и своју муку – јер људи, к’о људи, увијек ће остати ријетки и исти.
Баш, као и сад.
Зато ће и Мост, Словомостац, (с) плоче хумске глагол, Мостописац и сви понтифекс–и остати зачудно јасан смисао наспрам несмисла који попут тмице одсвакуд и увијек неуморно и изнова насрће.
Но, ако.
Не дамо се, тек тако.
А, анам-њихово?
Увијек закратко.
Јер Књига Мостописца у прочељу свијетли као незаборав изнад сваког зла и свих светиња до којих држимо.
Умом свијетли и људском добротом опстаје.
30. Шеввала, 1425. х. г.
12. просинца/децембра, анно Домини, 2004.
____________________
Напомена:
Овај текст, није имао намјеру занемарити или омаловажити нити једну људску ријеч, реагирање и слово написано о Старом Мосту у протеклим годинама. Јер, пуно људи је дигло свој глас против зла и злочина и дало своју подршку доброти. Захваљујући томе, доброта је и побиједила.
Аутор је само, био у немогућности да све зна и све помене, укључујући бројне текстове и књиге, па и сопствено писање.
(А. К.)
|
|
Задња измјена: 2005-05-20
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|