|
Мостар је смјештен у долини ријеке Неретве која протиче кроз његово средиште. Захваљујући њеном плодном алувијалном тлу, град је имао услове да се развије као привредни, трговачки и управни центар Херцеговине. На њеној лијевој обали налази се главни дио старе мостарске чаршије која се простире од Мале Тепе до Старог моста, а на десној је Пријечка чаршија. Топоним „пријечка“, говори о споредном значају тог дијела Града све до доласка Аустроугарске (1878.). Након изградње жељезничког моста (1882.), ускотрачне пруге Сарајево-Мостар-Метковић (1891.), Гимназије (1901.-1903.), Рудника (1918.), овај дио града постаје значајнији. Становништво Мостара осим заната и трговине, претежно се бавило узгојем јужног воћа и винове лозе као и производњом чувених вина и ракије.4
На самом почетку трговина на простору Мостара и околине била је у сјени трга Дријева. Главна саобраћајница којом се одвијао промет робе са тргом Дријева био је Неретљански пут (via Narente) који је ишао лијевом обалом Неретве до Бишћа гдје се налазила раскрсница путева. У једном правцу могло се за Невесиње и Столац, а од Благаја ишло се за Мостар па преко дрвеног моста до Коњица. Један пут од Имотског водио је кроз Мостарско блато до Мостара. Сви путеви тога доба били су каравански што упућује да су се могли кретати само људи и натоварени коњи. Мостарска чаршија постаје постепено мјесто трговине, те самим тим пружа и веће услове за отварање трговачких и занатских радњи.
Прве радње (дућани) биле су лоциране на Мејдану (данас Трг 1. мај), око Синан-пашине џамије. Вакуфи и вакифи одиграли су значајну улогу у развоју чаршије. Помињемо само неке. Ћејван-Кетхода изградио је 67, Несух-ага Вучјаковић 26 и Заим Хаџи-Мехмед-бег, познатији као Карађозбег, 58 дућана од чега 42 за трговце а 16 за табаке. Пријечку чаршију у изградњи помогла су три вакифа са готово 60 дућана.5
Први дућани су изграђивани већином од дрвета. Понегдје иза дућана градиле су се магазе од камена. Интересантно је споменути, да су три мостарске улице назване по занатлијама који су ту имали своје дућане: Казаска чаршија (касније Сахат-кула, данас Улица браће Бајата), Кујунџилук чаршија и махала Табхана. Исто тако појављују се и презимена породица по занатима којим су се бавили њихови преци: Берберовић, Бичакчија, Бојаџија, Демировић, Кахво, Самарџић, Кујунџић, Терзић, Табаковић и други.6 Путници и трговци доласком у Мостар ради својих послова, боравили би и ноћили у хановима.
„Најстарији хан изградио је Ћејван-кетхода 1554. и имао је осам соба, сјеницу и магазин зајечам као и једну кућу за ханџију. Налазио се у улици ’Кулук’ повише бивше радње трговца Симата Мрава.
Поред осталих мостарских ханова познат је био Комадов хан, касније Дамјановића који се налазио у близини Табачице џамије и имао је једну гостионицу. Био је један од најпространијих ханова а срушен је 1941., приликом бомбардовања Мостара. У близини истоимене џамије налазио се и хан Српско-православне општине изграђен 1894. године. Касније је овај хан служио као стамбени објекат.“7
У првој половини 16. вијека, захваљујући толеранцији султана Сулејмана Величанственог (1520-1556.), мостарски и други трговци могли су несметано трговати унутар Босне и Херцеговине него и са далматинским градовима Шибеником, Задром, поготово Дубровником, затим Трстом, Венецијом и Анконом. Трговали су са Исмаилом и Одесом, те другим јачим центрима сусједних земаља. На основу објављених радова различитог приступа обраде ове теме, били смо у могућности створити јаснију слику између Дубровачких морепловаца и бродара као учесника у трговању са мостарским трговцима. Током XVI вијека дубровачки бродари превозили су трговачку робу између Дубровачке Републике и страних лучких градова. У XVII вијеку свеукупно стање тих бродова било је веће и квалитетније од Венеције, те су многобројни херцеговачки трговци, поред судјеловања у пловидби често и сами изнајмљивали исте од бродовласника за превоз своје робе. Увозили су тзв. црвену земљу која се употребљавала у грађевинарству, кафу, ланено платно, свилу, памук, зачине, чај, со, уље, оружје, оруђе и друге артикле, а понекад су мијењали исте за своје производе.
Извозили су: месо, кожу, вуну, крзно, мед, восак, дрво, угаљ, смолу, обруче, бачве, вунене тканине, израђевине од злата и сребра, вина и ракије, воће и друго. Велетрговац из Мостара Вукашин Радовић, укрцао је терет кожа 16. октобра 1636., на галију кап. Стјепана Дубца у Дубровнику. Његов суграђанин, Петар Даниловић, обавио је 17. августа 1656., осигурање терета кожа и друге робе, укрцао је на брод звани „патача“, кап. Мата Цвјетковића, превезао и продао у Анкону а на повратку купио је робу са своје потребе.8 Иако су били приморани користити дубровачке бродове за превоз уз 9% интереса за премије осигурања бродова, дубровачки зеленаши их нису имали у својим „канџама“.
Између дубровачких и трговаца других градова долазило је до задуживања у новцу или роби што је било регистровано у „Дужничким књигама“ Дубровачке Републике. Поред осталих у тим књигама налазимо и Мостарце: Ахмат, Петар Станковић, Блажо Божидаревић и други.9
Из ових књига (тефтера), сазнајемо важан податак о узајамном повјерењу у пословању трговаца. Ако узмемо у обзир да су велике своте новца биле посуђиване онда је сигурно постојао и механизам за заштиту новца уколико се не испоштују рокови позајмице. Борис Нилевић у свом тексту о босанском динару наводи „Сродност босанског и дубровачког новца нема само технички и стилистички карактер, него се босански и дубровачки динари и тежином, па према томе и новчаном вриједношћу потпуно подударају. То казује налаз из села Врањске у билећком крају, ископан 1901. године. То је хрпа сребреног новца од 203 комада: 19 комада су новци бана Твртка, а остали јесу дубровачки динари из истог времена.“10 У XV вијеку Дубровчани су једно вријеме успјели да наметну свој новац као једино средство плаћања у Босни захваљујући несређеном стању након смрти Твртка I и честим смјенама босанских владара. Посебном повељом од 25. новембра 1461. године, краљ Стефан Томашевић званично одобрава колање дубровачког новца.
Мостарски трговци ради повољнијих услова трговања одлазе у друга мјеста и у њима се настањују, али увијек остају у вези са Мостаром, као што су чланови из познатих старих православних породица, Шкуљевића, Аничића и Опухића који су имали ланац својих трговина у Трсту и Анкони.
Обзиром на интензиван развој трговине те добре и вјеште трговце и занатлије, Мостар постаје привлачан за странце (Армене, Грке, Јевреје…), који се у њему настањују, а Дубровчани су почетком XVI вијека оформили у њему мању трговачку четврт.11
Многи путописци путујући кроз Босну и Херцеговину успут се задржавају поред других мјеста и у Мостару осликавајући га на различите начине. Никола Бјанковић путујући кроз Босну и Херцеговину наводи да је 1703. године у Мостару живило и радило 36.000 душа.12 Дубровачки надбискуп Конвентали писао је 15. јула 1717. године у Рим о походу млетачког војсковође Моћенига (: Mocenigo) на Мостар и означава град као веће трговачко мјесто.13 У једној повељи Алфонса Арагонског упућеној херцегу Стјепану, помиње се Мостар као трговиште око моста.14
Поред већ споменутих, први Мостарци који су се пословно повезивали са Дубровником да би стекли мање робне кредите били су хришћани – православци: Вук Радовановић, Вукић Вукотић и Марко Радибратовић. Православци су и Димитрије Вукчић (1501.), који се оженио са Ружом и добио у мираз 80 перпера15, Никола Вукашиновић (1505.) те први корисник робних кредита Влахуша Миливојевић (15.12.1541.).16
Ради занимљивости споменућемо још неколико података о мостарским трговцима – православцима, који су се настањивали по другим мјестима. Ристо Лучић, настанио се 1788. у Сењу, док Доситеј Обрадовић поред Сарајлија трговаца у Задру спомиње Лазара Славујевића Мостаранина.17
Петар Ковачевић Мостарац, рођен 19. августа 1793. од оца Михаила по занимању златара и мајке Росе, једно вријеме борави у Дубровнику и Сарајеву а потом одлази у Шибеник ради бољих услова рада а и због куге која је у то вријеме харала овим крајевима. Петар Ковачевић својим поштењем стекао је велики углед у Шибенику. Учествовао је у доношењу одлука при шибенској општини. Својим завјештањем из 1861., обдарио је многе цркве, школе и сиромахе. Након његове смрти (1861.) из оставштине од 10.000 форинта, изграђена је и свечано отворена (1870.), српска дјевојачка школа у Шибенику18, посвећена великану српског просвјетитељства Светом Сави. Радомир Станић приликом регистровања натписа православног гробља на Бјелушинама, наводи гроб Бр. 280. – Монаха Ковачевић Мојсиа (умро 20. августа Михољског љета 1818.).19 Ковачевић Петар и Ристо узимали су новац у зајам од чесменског вакуфа (1809 -1864.).20
Да би грађани учествовали у животу и раду Дубровачке Републике било је потребно стећи њено држављанство (привилегиј), па су неки трговци православци прелазили на католичанство. Деведесетих година XVII вијека (9.11.1694.) на католичку вјеру прешао је Иван Милетић, дошавши са братом у Дубровник из Мостара, када је имао једанаест година.21 Дубровчани су у једном извјештају Французима посебно нагласили како би досељени православци својом бројношћу, богатством и подршком из залеђа угрозили католике и завладали у Републици, обзиром да су већ неколико пута то и покушали.
„Дубровачка Република као католичка држава стремила је да сви њени држављани исповиједају католичку вјеру ради очувања хомогености. Толерисали су једино јеврејску заједницу обзиром да ова, као мањинска скупина, није угрожавала Дубровчане. Јавно исповиједање православне вјере било је забрањено, управо ради близине Источне Херцеговине.“22
Прије изградње православне цркве у Дубровнику, православци су се организовали у склопу црквене општине. Основали су је 1790. године на темељу дубровачког закона о братствима те уз дозволу дубровачке владе на Посату изван зидина Града, смјестили је у општинској кући. Ту су имали исповиједање своје вјере али не јавно.23 Православна црква у Дубровнику изграђена је 1877. године од бијелог корчуланског камена са два звоника. Градио је Сплићанин Андрија Перишић по нацрту Емила Векиетија (: Vecchietti).
Православци се као извозници из Мостара јављају 1636., а трговали су волујским кожама, кордованом и жутим воском док су увозили петролеј, свилу, памук и друге артикле за своје потребе. Да би се трговало требало се и производити у чему су се истакле многе занатско-производне радионице. У сиџилу мостарског кадије помињу се слиједеће занатлије: бербери и ранари, обућари и чизмеџије, ћурчије, дунђери, зидари, клесари, столари, сабљари, ковачи часовничари. Као куриозитет наводимо да је први часовник продат 1633. године за 6.384 акче, што је тада била цијена једне куће са баштом.24
Од занатлија најмногобројнији су били табаци који се и сами појављују као извозници кожа. Занати којим су се бавили православци у Мостару имали су свој пир или славу, узимајући као заштитника или покровитеља свог заната неког од светитеља.
Терзије
(Кројачи) имали су пир на велику Госпоину (28. августа)25 јер је на тај дан Богородица шила покров којим је омотано тијело Христоса, када су га у гроб положили.26
Кундурџије
Славиле су св. Шпиридона (25. децембра) обзиром да је то први светац који је обукао кундуре и чизме.
Чебеџије
(Kotzenmacher) и мутапчије, славиле су св. Саву (27. јануара). Чебеџијски занат био је развијен у Мостару тек у XVIII вијеку и извозили су своје производе у Букурешт и те занатлије су биле већином православци.27
Екмечије
(Пекари) пировали су на св. Тодора – Тодорову суботу (23. фебруара), који им је помогао да избјегну замку цара отпадника који је мрзио христјане, те на часне им славе наређивао да кухају хљеб са млијеком, у намјери да их помрси. Два споменика на Пашиновачком гробљу су са назнаком екмеџијског заната и то први из 1783., посвећен Ђури а други Тоши у 1823. години. Пекарски занат у Мостару био је најстарији и у рукама муслимана од XVI до XIX вијека, када је прешао у руке православних грађана.28
Дунђери
(Зидари) – славили су апостола св. Тому (19. октобра), као првог мајстора који се посветио. У изградњи Крешевског самостана 1767. године учествовало је 18 зидара из Мостара између осталих протомајстор Михајло Бованић, који је сахрањен на Пашиновачком гробљу. Године 1875., имали су свој еснаф са 70 зидарских мајстора и око 200 шегрта.29
Кујунџије и сахаџије
Ове занатлије славиле су Цара Константина (3. јуна). Цар је први пронашао крст на коме је разапет Христос, а кујунџије га у злато оковали. На Пашиновачком гробљу Радомир је регистровао споменик посвећен Милошу кујунџији који је умро 1691. године, те наводи да је то вјероватно онај исти Милош који се спомиње у једном сиџилу из 1685. године.30
Мостарске кујунџије бавиле су се израдом разних производа (пафте, кукаче, пуце за манжете, шпиоде за кравате, цигарлуке, духанске кутије, токе, кандила и друго). Средином XVI вијека мостарски накит продавао се по другим мјестима и земљама. Златарски занат младићи су изучавали у Дубровнику.31
Крајем XIX па до средине XX вијека, посљедње кујунџије су: Михаил Михо Дугоња и његови синови, Атанасије Ато Кујић и синови, Урош Ј. Куић, Данило Пеш, Мате Смољан и синови, Илија Буха, Стојан Качић и други.32
Ковачи и калајџије
Славили су св. Тројицу – Тројичин дан (26. маја).
На Пашиновачком гробљу налази се гроб, датиран 1768., Петра браваџије који је био нешто имућнији од осталих.
____________________
1 Дервиш Сушић „Нацрт за једну пролегомену“ у: Култура у СР БиХ (1945.- 1975.), Сарајево, 1976. стр. 12.
2 Владимир Ћоровић „Хисторија Босне“, Београд, 1940. стр. 167.
3 Божо Маџар „Архивска служба“ у: Култура у СР БиХ (1945.-1975.), Сарајево, 1976. стр. 58.
4 Сердаревић Шемсудин и Јагода „Јелачићи“ у : Мост бр. 132-133, Мостар, 2000. стр. 80.
5 Хамдија Крешевљаковић „Изабрана дјела (II)“, Сарајево, 1991. стр. 235.
6 Хивзија Хасандедић „Споменици културе турског доба у Мостару“, Сарајево 1980. стр. 175.
7 Крешевљаковић Х. „Ханови и каравансараји у БиХ“, Сарајево, 1957. стр. 144-146.
8 Јосип Лулетић „Из међународне дјелатности херцеговачких и босанских трговаца у наутичко-бродарској и лучко-трговачкој привреди Дубровачке Републике (1570.-1670.)“ у: Херцеговина бр. 4., Мостар, 1984. стр. 121-122.
9 Марко Вего „Херцеговачки трговци – дубровачки дужници“ у: Исељенички календар Босне и Херцеговине, Сарајево, 1971. стр. 216.
10 Нилевић Борис „О средњевјековном босанском динару“ у: Босанска вила бр. 30, Сарајево, 2004. стр. 110-112.
11 Богумил Храбак „Урбани, привредни и војно-управни раст Мостара (1450.-1700.)“ у: Зборник за историју Босне и Херцеговине, бр. I, Београд, 1995. стр. 128.
12 Дон Р. Јерковић „Пастирски походи Николе Бјанковића, бискупа макарског по Далмацији и БиХ, Сарајево, 1942. стр. 7.
13 Владимир Ћоровић „Мостар“ /-/1 изд./, Бања Лука, 1999. стр. 37-38.
14 Југославија – туристичка енциклопедија књ. II, Београд, 1958. стр. 288-289.
15 Самарџић Никола „Срби у Мостару“, Београд, 2001. стр. 51-52.
16 Б. Храбак, н.д. стр. 128-130.
17 Дела Доситеја Обрадовића, Београд 1911. стр. 5-6,69.
18 Знаменити Срби XIX века, Загреб, 1904. стр. 81.
19 Радомир Станић „Стари српски надгробни споменици у Мостару – епитафи надгробника на Пашиновом гробљу“, Београд /посебан отисак из „Саопштења“ бр. XXV/, 1994. стр. 179.
20 Хивзија Хасандедић „Мостарски вакифи и њихови вакуфи“, Мостар, 2000. стр. 196-197.
21 Весна Миовић-Перић „На размеђу“, Дубровник, 1997. стр. 110.
22 В. Миовић, н.д. стр. 111.
23 Михић Љубо „Дубровачко приморје – услови и развој туризма“, Дубровник, 1975. стр. 197-198.
24 Шефик Пашић „Први продати часовник у Мостару“ у: Слобода, Мостар, 14.12.1961. стр 8.
25 Православни календар за 2001.
26 Саво Семиз „Биљешке о занатима у Мостару“ у: ГЗМ за БиХ ХVI, Сарајево, 1904. стр. 154-159.
27Лука Грђић Бјелокосић „Мостар некад и сад“, Београд, 1901. стр. 23.
28 Радомир Станић „Прилог проучавању старих мостарских заната“ у: ГЗМ БиХ XXII, Сарајево, стр. 152.
29 Р. Станић наведено дјело, стр. 156.
30 Исто, стр. 147.
31 Р. Станић „Ко су били чувени мостарски златари“ у: Слобода, бр. 31., Мостар, 1965. стр. 8.
32 Данка Ивић „Мостарске кујунџије XX вијека и њихови производи пафте кукаче и плоче ћилитије“ у: Херцеговина бр. 1, Мостар, 1981. стр. 209-210. |