|
Наше босанско-херцеговачко културно богатство је садржано и у нашем писму средњовјековном, у босанчици.
У IX вијеку двојица браће Ћирило и Методије из околине Солуна су ударили темеље славенске писмености постављањем алфабета који су назвали глагољица. Циљ овог писма је био да се шири мисионарство, односно покрштавање славенских племена, који су тада били вишебожци, тако да и први превод Библије био је на глагољици.
Ученик Ћирилов, Климент Охридски творац је новог писма ћирилице, чији су коријени узети из грчког алфабета, писма које је било мање компликовано у односу на глагољицу и које се брзо ширило из Македоније ка Србији, Бугарској, Русији, на нешто спорије ка Босни. Према научним спознајама ћирилицу у Босну су донијели Македонци, директним или индиректним посредовањем преко Зете.
На овом тлу ово се писмо модификовало према властитим гласовним потребама у писмо, које носи назив босанчица и који је задржано до данас. У неком срединама за ово писмо се каже беговица или беговача, али у суштини ради се о врло малим нијансама у босанском писму.
Најпознатији и најстарији документ на овом писму је „Повеља Кулина Бана“ из 1189. године чији се оригинал још чува у музеју „Ермитраж“ у Ст. Петерсбургу (Лењинград).
|
Повеља Кулина бана (29.8.1189.)
|
|
У име отца и сина и светаго духа.
Ја, бан бос’нски Кулин, присезају тебје, кнеже Крвашу, и всјем грађам дубров’чам, прави пријатељ бити вам, од селе и довјека.
И прав гој држати с вами и праву вјеру – доколе с’м жив.
Вси Дубровчане, кире ходе по мојему владанију, тргујуће годје си кто хоће крјевати, годје си кто мине, правов вјеров и правим срдцем држати је, без всакоје зледи – развје што ми кто да својев вољов поклон.
И да им не буде од мојих ч’стников силе.
И доколе у мне буду – дати им с’вјет и помоћ, какоре и себје, коликоре може, без в’сега злога примисла.
Тако ми, боже, помагај, и сије свето јеванђеље.
Ја, Радоје, дијак бањ, писах сију књигу повељов банов, од рож’ства Христова тисућа и с’то и оса’десет и девет љјет’, мјесеца аугуста, у двадесети и девети дн’, усјечение главе Јована Крститеља.
|
|
У том периоду то је било важеће писмо у Босни које се употребљавало у обичном животу, као дипломатско писмо, као црквено-вјерско писмо, у школству. Трагови су сачувани на стећцима и на њима су се и најдуже задржали. До седамнаестог стољећа срећу се мотиви на надгробним споменицима Босанаца католичке и православне вјероисповијести, док код муслиманске све до деветнаестог стољећа (у Сарајеву и око Сарајева).
На босанчици писане су црквене књиге из периода богумилства. Послије за вријеме османске власти босански фрањевци служили су се босанчицом, а задржана је и у кућама потомака властелинских породица.
Међутим, инквизиција, која је имала посебну моћ у средњем вијеку и која је забрањивала богумилство, имала је за посљедицу да је врло мали број књига писан босанчицом сачуван из тог периода.
Херетичка „Тајна књига“ чији се превод са латинског налази у Бечкој Националној библиотеци је непобитан документ о инквизицији и забрани богумилства, а тиме и босанчице као писма.
У току су ископавања на Универзитету у Високом за вријеме Кулина Бана. Има вјеровања да је то био други универзитет у Европи послије Шпаније. Постоје и писани трагови да су овај Универзитет посјећивали и стицали знања паганске секте из Француске. Кад буде завршено ово истраживање, сигурно ћемо имати више информација о школству, култури, а тиме и писмености.
На каменој плочи из XII стољећа и која је писана босанчицом, а која је нађена у околини Зенице, Фикрет Ибрахимпашић, велики познавалац прошлости БиХ, је прочитао натпис гдје се спомиње судство. То је непобитан документ да је држава Босна била тако савремено уређена да је познавала и овај облик власти.
Доласком Аустроугарске монархије у БиХ долази до великог преокрета у начину живота, па тако и у школству.
У својој кући посједујем књигу „Извјештај о раду Препарандије“ из 1892. године у којој је садржан наставни план и програм образовања.
|
Граматика босанскога језика из 1890. године
|
|
У школској књизи „Граматика босанскога језика“ из 1890. године,* а коју је написао професор из Сарајева, Фране Вулетић, на страни број 6 и 7 дат је упоредни преглед босанчице кроз вјекове на каменим споменицима упоредо са латинским, грчким, ћирилично црквеним и ћирилично грађанским писмом, а затим босанчица дана у рукопису са више варијанти, писана на каменој плочи из XVIII стољећа, на оловној плочи, као манастирско писмо и као беговско писмо у Крајини и Херцеговини. Управо по овој књизи будући учитељи, према „Извјештају“ два сата седмично су вјежбали да пишу на старословјенском писму и на босанчици. У овој Граматици која садржи писма латинично, ћирилично, старословјенско и босанчицу нема аребице, писма које је било јако раширено у муслиманској средини и на којем је написана алхамијадо књижевност.
|
Босанчица у рукопису
|
|
Да је босанчица доживјела и надживјела XX стољећа наводим три извора.
У рукопису Чокић Фадила, мог дајђе (1911-1994. године из Тузле) до којег сам случајно дошла ове године, о његовим размишљањима о школству стоји:
„Напоменут ћу још да је меду муслиманима било, истина врло ријетко, углавном само у старим беговским породицама, потомцима наше средњовјековне властеле, још и познавања и служења босанчицом.
Једном мом школском другу, Шемсудину Гавран Капетановићу писала је и његова нена из Почитеља босанчицом, па сам и ја та писма читао, јер смо у Гимназији у Сарајеву учили и та наша стара писма и наш стари језик да би могли читати натписе на старим споменицима. (То је период 20-тих година прошлог стољећа).
Ово писмо су обавезно познавала сва чељад, и мушка и женска у тим старим беговским породицама и служили су се њиме само у својим затвореним међусобним односима.“
Недавно сам случајно ступила у везу са господом Борком Томљеновић из Мичигена, кћерком цијењеног тузланског хирурга Др. Јовановића, а моје мајке другарицом из основне школе и великим заљубљеником суживота у БиХ. Поклонила ми је своју причу о „Беговској породици Тузлић“, и просто нестварно, у једном фрагменту наслућује да се и у овој породици сачувала босанчица у једном старом документу, који се чувао кроз вјекове (није имала никакве информације да ме ова област интересује).
Наш највећи пјесник, Мехмедалија Мак Диздар надахнуо се љепотом са изворишта Босне и у свом „Каменом пјевачу“ увезао континуитет Босне и босанчице, јер је и многе стихове, који су извезени босанчицом овјековјечио.
А ја Вам нудим на дар босанчицу, да можете научити да напишете само своје име и презиме, и да будете поносни на то, јер у свијету врло ријетко неко има ту могућност.
На овај начин моћи ће те да цијените и чувате љепоту босанску и наставите њено хиљадугодишње постојање.
Тузла, 5.12.2004. године
____________________
* Од укупно 5 оригинала, пронашла сам четири у БиХ, посљедњи у својој кући! |
|
Задња измјена: 2005-05-07
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|