|
 Човјек је јадан и биједан у поређењу с ништавилом смрти, али су велика његова дјела и доброчинства. Смрт јесте неумољива и окрутна: она не прашта ни најоданијим божјим угодницима, а камо ли ће праштати нама гријешницима. Можда смрт и није тако трагична када својим халапљивим чељустима односи живот који је проживио свој „људски вијек“ – ако се уопште може тако рећи, да се живот може до краја преживјети – али када умире поета, велики поета и човјек племенитог кова какав је био Вељо Милошевић, у било којој години живота, он умире рано, умире млад, јер још није све рекао.
Зато: тужна вијест коју смо у петак у Мостару сазнали – иако смо од ње данима и мјесецима страховали – била је шок, била је невјерица, била је суза, јер код свих који су познавали овог многовољеног и многопоштованог пјесника, који су се с њим радовали и туговали, искрила је потајна нада да се то, сада, ипак неће десити, и да ће Вељина вјера у људе и оптимизам, његова доброта и милошта побиједити опаку болест, смрт и одлазак...
Моје и Вељино друговање, пријатељевање, па и братствовање везано је, најприје, за лист „Млада Херцеговина“ гдје је Вељо, почетком 60-их година прошлог вијека објављивао прве стихове; настављено бројним сусретима на књижевним и културним манифестацијама у Мостару, широм Босне и Херцеговине и Југославије; затим гостовањем СКПД „Просвјета“ у, тада још добро ровитом Мостару 1995. године – када су у препуној дворани ансамбла „Камарад“ Вељо Милошевић, Сократ Каљевић, Зоран Бечић, Мики Трифунов, Стево Латиновић, Наталија Бојић и други актери ове поетско-музичке приредбе – а у присуству првог европског управитеља Ханса Кошника – одржали слово насловљено човјеку, с поруком да само поезија, само умјетност, само толеранција и култура дијалога обасјавају живот љепотом, поготово након минулог рата који је, као и сваки рат, са свим својим гнусобама и ругобама највеће понижење за човјека... – да би та сарадња трајала, ево, све до данашњих дана Вељином сталном сарадњом у часопису „Мост“ на чијим је страницама, поред стихова из својих збирки „Пастернак на Мојмилу“, „Ово је Балкан, драга“ и „Преко срушеног моста“ објављивао своје бриљантне есеје и сценарије за документарне филмове о Алекси Шантићу, Тину Ујевићу, Скендеру Куленовићу, Ћамилу Сијарићу, Хамзи Хуми, Маку Диздару – увијек с попратним писмима у којима нас је бодрио и храбрио да не клонемо; из тих се писама дало наслутити да је наш драги и племенити Вељо, суочен са животом и бригама свакодневља почео да обољева од чежње и носталгије – за које вријеме је својим стиховима исписивао своју химну о љубави и вољењу, али је и научио да угуши своје гласне јауке, да задржи своје рођене сузе и да пјева гласом човјека, сапутника и сапатника.
Зато: хвала Орфеју са Мојмила Велимиру Милошевићу за доброту коју нам је за живота несебично даривао; хвала за његову болну оданост и везаност за нашу заједничку кућу Босну и Херцеговину, за Сарајево и Мостар, за часописе „Босанска вила“ и „Мост“... Зато ово слово и завршавам стиховима које је Вељо највише волио и које је, с грчем и болом рецитовао и приликом нашег посљедњег телефонског разговора прије нешто више од мјесец дана, када се извињавао за свој први изостанак са Шантићевих вечери поезије:
Пишем пјесму што се мучи да пјесма буде
Стих по стих исписују смртне нам пресуде
Сатанске зоре свићу из тмице
Множе се као руља, пјесмо црна кукавице...
Зато, драги Вељо, ако си заиста умро, немој сасвим заклопити очи – да видиш како твоје Сарајево, твој Мостар, Тузла, Лукавац, твоја Босна и Херцеговина и Друштво писаца БиХ тугују за човјеком који је пјевао:
Да буде хљеба, колача,
Да свако дијете ојача,
Да нема суза ни плача,
Дјеца су војска најјача!
Алек
|