|
 Када умре човјек умањује се човјечанство и туга је за човјеком. Када умре пјесник, човјеков човјек, туга је само већа. Јер, чудан је тај живот: родиш се да би га уљепшао, а сагориш да би из њега отишао. Тако се угасио живот пјесника и истинског поете Велимира Веље Милошевића, који је стигао на сами врх Парнаса гдје је становао, по вјеровању старих Грка, Аполон, бог пјесништва, умјетности и музике. И сам Велимир био је и остао југославенски и босанскохерцеговачки Аполон пјесника. Био је и остао један од најчеститијих људи који је поезију сматрао мисионарским радом и та вјера у њему била је неуништива. Писао је и за одрасле, али је, прије свега и изнад свега, дјечији пјесник, јер је до смрти остао велики дјечак, душа дјетета, човјека и Домовине. Бљеснуо је, изненада, као комета, а остао цијели живот да сија као Сунце, као Дјечија планета.
У раном дјетињству остале су ране Другог свјетског рата (рођен 15. фебруара 1937. године у Верићима код Пећи, гдје су му родитељи доселили са Његуша код Цетиња) а у времешним годинама преживио је сва зла босанскохерцеговачког пакла, а у Сарајеву, 1992-1995.. Све ће то оставити дубоке трагове у животу пјесника, ране у души и срцу. Зато се, у часу силаска са ове велике позорнице живота, за Велимира Милошевића, за његов свеукупан живот може приписати смарагдна мисао Августа Стриндберга:
Сваком човјеку, који часно проживи свој живот и умре природном смрћу, треба подићи споменик као хероју. Тако је живот тешка ствар.
Уз све то Велимир Милошевић је, као и Пушкин, за живота себи подигао споменик пун части на коме коров никада неће нићи, нити ће икада пасти. А постигао је то великим пјесничким талентом, срцем и душом човјека, заљубљеником Отаџбине, плаветнила неба и родитељске њежности, а све зачињено безграничном љубави за дијете тог великог човјека. Јер, Дјеца су војска најјача, јер, Дјеца грле Домовину, јер за њега све је Дјечија планета (посљедња књига пјесникова која је, као дар, дата учесницима комеморативног скупа у Камерном театру, а у Сарајеву, 25. октобра 2004. године).
То су само три, од тридесет и три објављене књиге поезије за одрасле, а претежно за дјецу. На тим бескрајним страницама поета Велимир Милошевић био је јединствена појава, пјесничка душа и човјеков и дјечији човјек. Као такав ушао је, са својом поезијом, у сваку душу дјетета и, безмало, у сваку кућу нестале Југославије. Имати тако вјерну и одану милионску читалачку публику, тешко то који пјесник постигне, а Вељо је успио. Најљепше године живота посветио је дјеци и дјечијем свијету, те је био и остао превасходно дјечији пјесник, а онда патриотски и родољубиви. У посљедњих десет година објавиће три потресне књиге поезије о босанскохерцеговачком, а посебно сарајевском, паклу: Ово је Балкан, драга, 1995, Пастернак на Мојмилу, 1996. и Преко срушеног моста, 2002. године. То је, прије свега, антиратна поезија:
Све је погажено...
Све је поражено...
Све је понижено...,
али записаће и ово:
То што немам Дома
Није тако страшно
Страшно је што више
Немам Домовину...
Посебно су опори му стихови:
Босна је прекривена
Ранама и минама
По њој се тешко ходи
Још теже кући стиже.
Тако Велимир Милошевић пише црне пјесме или само записује оно што су нам урадили они што никада пјесме читали нису, али су нам очитали лекцију. Најцрњу под овим небом. Овдје се може записати и Андрићева бисерна мисао:
Босна као ни болан човјек није могла спавати; нити је дала другом да заспи.
А као великану пјесничком, а југословенском, а босанскохерцеговачком, сарајевском и космполитском, град Сарајево је посљедњем испраћају Пјесника, 25.10.2004. године, одао посебну пажњу. Величанствену, како у препуном Камерном театру 55, тако и до градског гробља на Барама. А Баре као Парнас, а на Парнасу пјеснички Аполон Велимир Вељо Милошевић. Изнад Сарајева у вјечној тишини. На Сунцу и мјесечини.
|