|
Стара је истина: гдје има винограда, има и грожђа, а гдје има грожђа, има и винарских суда, посуда у којима се држи вино. Можда у свим винарским крајевима нису називи исти за те суде. Ја ћу овом приликом узети у разматрање неколико винских суда из, добро познатог винарског краја, околине Мостара, за те суде. То су: бачва, буре, бадањ, химбут и каца.
Бачва. Вук, Рјечник из 1852, с.в. има „бачва,ф. (ген. пл. Бачава) 1) велика каца заднивена као буре, ein grosses Fass, dolium: Попише ми из бачава пиво. Поједоше из наћава мливо-. 2) (у Барањи) стабло у прорасла црног лука на којему је горе сјеме цф. цволика“.
У Рјечнику двију матица, имамо слично објашњење: „- 1. велики суд за течност, текућину, цилиндричног облика, најчешће од дрвених дуга стегнутих обручима, буре. 2. покр. стабло у прорасла црног лука, бик, цволика“.
У Скоковом Етимологијском рјечнику (П. Скок, Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика, Књига прва, ЈАЗУ, Загреб 1971, с.в.) констатује се да је ова именица некада ишла „по у деклинацији... данас по а- деклинацији“. Топоними од ове основе су Башка, на Крку; Бешка, Врбник; Бачвица код Сплита. У основи је „влат. buttia, од buttis, са ттич као у ... рачун ratione... Пријелаз у деклинације у као у пеква, мрква, блитва, мурва“.
Од ове именице данас имамо изведенице још и: бачвар, бачвара (зграда или просторија у којој стоје бачве, качаре), бачварев (бачварски занат, бачварска радња, радионица), бачварица, бачварница, бачваров, бачварски, бачварство, бачваст (све у Рјечнику двију матица).
Код Вука, видјели смо, то је велико буре. У Рјечнику двију матица констатује се да значи и „буре“, у Речнику који издаје САНУ, имамо, као прво значење „буре (обично велико)“. У винарским крајевима бачва и каца нису синоними, не значе увијек исто, не именују исте појмове. Каца може да означава и бачву, али не и обратно: бачва се не може употријебити, увијек, мјесто каце. Може се рећи: каца од киселог купуса или бачва од киселог купуса, али не, бар мени се чини, бачва од нафте, или бензина.
Буре. Вук има „bure, eta, n.das Fass, dolium. cf. kaca“. Код каца имамо шире објашњење, „die Rufe. Wanne, labrum, 2) (у Банату око Темишвара) свако буре... Каца је управо свака одозго без дна, а стоји усправно, и понајвише је у дну шира него у врху. Буре је заднивено а обје стране, и стоји полошке, па одозго на сриједи има јаму на коју се пиће уњ љева и натегом из њега вади, и која се врањем заврањује, а са стране, на дну, има чеп на који се пиће из њега точи; оно је свако на сриједи дебље или шире него на крајевима“ (Вук, Рјечник, 1852, с.в. каца).
 У мом крају, околина Мостара, постоји разлика између бурета и каце. Како констатује Вук, буре „стоји полошке“; обично служи за мање количине вина или ракије. Каца може имати и друга значења.
У Рјечнику двију матица за буре се каже „округао дрвен суд разне величине састављен од дуга причвршћених обручима“.
У наше вријеме, када за пренос и похрану разних врста текућина, служе многа средства, све се више губи из употребе буре, а све се више употребљава каца. Генерације које долазе иза нас тешко ће да знају шта ова одредница значи. Једно је тачно: свако буре може се назвати кацом, али не и обратно – свака каца не може се назвати буретом.
У вези са овим значењем је и одредница: бурило/барило. Вук има барило „1) некака мјера за пиће (итал. Barile, франц. Baril), etwa eine Tonne, orea, amphora: колико је Дунаво, има у њему сто барила воде (у приповијеци). 2) (у Ц.Г.) дугуљаста фучија (као у Лозници бременица) у којој се носи вода (у Лозници се бременица носи на рамену а барило се у Црној Гори упрти на леђа попријеко, као бреме дрва)...“. У Рјечнику двију матица имамо: „барило... а тал. покр. а, дрвени суд за течности, текућине... исп. бачва, буре.“ Бурило се упућује на барило. У Ортијешу, мом родном мјесту, постојало је бурило, у њему се држала вода, за пиће. У сусједним селима (Лакишевине или, пак, Подвележје) до наших дана у већим бурилима, вода се догонила на товарним коњима, или, пак, на магарадима. За то су употребљавана бурила, или, пак, бурад, специјалне израде и служила су искључиво за држање воде за пиће.
П. Скок у свом Етимологијском рјечнику наводи: барил-ила са разних острва, а и барјела из Црне Горе, у значењу „мала дрвена посуда од дужица као вједро“. Он ту каже да постоји још и „варијанта са у мјесто а: бурило н (Херцеговина)“ „дрвени суд за воду као буре, много дуже него шире... То у је од буре, ген. Бурета н (Вук), колективум бурад. ген. – и (Вук)“. Укрштањем „бурица и барило настаде бурило. Однос између бариле и буре није јасан“. (П. Скок, Етимологијски рјечник, I, с.в. барил).
Бадањ. Код Вука, у Рјечнику, налазимо „1) велика шупља клада што кроз њу тече вода, те обрће коло на кашичари воденици. die Rohre, canalis. Бадањ се намјести на скок, па се доље, у ужем крају, удар уњ каблина, која се утврди дрвенијем клинима да не може ни испасти нити се ласно извадити, те како бадањ постане доље још тјешњи, а да би био још тјешњи, у каблину се ударају туљци... 2) (у Ц.Г.) каца, die Rufe. labrum. 3) (у Хрв.) каца у дну уска а горе шира особито за грожђе и шљиве), Art Rufe, labrigenus“. У Речнику двију матица за бадањ се каже: „1) велики шупљи трупац кроз који вода пада на воденички, млински точак... 2) дрвена каца...“ ...У Речнику САНУ, под 2. даје се значење „дрвена каца, чабар“ и наводе се примјери: „Грожђе меће у бадањима и бачвама (Јовић); Крили су га три дана у купусни бадањ (Невес...), Сељак вади гуње из бадњева (Лис...). Трапови су пуни крумпира а бадњеви масти (Батуш...). Било је неколико празних бачвица и бадања у доњем крају собе (Назор...). Како видимо, за ово значење, углавном су писци из јужних крајева. (подвлачење моје, А.П.).
Бадањ се налази „у свим славенским језицима, али не постоји у балтичкој групи. Због тога није опћа славенска посуђеница из прагерманскога, него исправније из позније ствњем. будин... Ову нашу германску посуђеницу посудише даље Маџари bodon(y)...“ са много варијаната... Ријеч потјече првобитно из области медитеранских израза за дрвено посуђе. Преко Нијемаца и Славена раширила се у источној Европи“ (П. Скок, Етим. рј. I, с.в.). Може се срести у крајевима гдје има винограда, и грожђа. На овакав закључак наводи чињеница да бадањ није забиљежен у дубровачком говору (в. Михаило Бојанић-Растислава Тривунац, Речник дубровачког говора, Српски дијалектолошки зборник, XLIX, Београд, 2002), али га налазимо у говору Загарача, у Црној Гори, у значењу: велика отворена бачва (в. Драго Ћупић-Жељко Ћупић, Речник говора Загарача. Српски дијалектолошки зборник, XLIV, Београд, 1997, с.в.).
|
Флоријан Мићковић: Без назива
|
|
У околини Мостара, бадањ је, као и у Загарачу, велика отворена бачва у коју се ставља, послије бербе, грожђе па се у њему муља. Обично дјеца, боса, газе по грожђу и тако га угазе да послије тога муљања не остане ни једно зрно нетакнуто. Бадањ има на дну отвор куда отиче маст, а у бадњу остане дропина. Послије се тај дроп вади и од њега, у специјалном казану, прави ракија. То се дешава једно мјесец дана по берби грожђа, и то вријеме, вријеме печења ракије, чини весеље у селима гдје се пече ракија.
Химбут. За вријеме прославе десетогодишњице Задужбине Десанке Максимовић, нашли смо се ја и госп. Гојко Шантић, глумац, иначе рођени Мостарац. У пребирању, по сјећању, бивших дана и проживјелих, а више недоживјелих догађаја, госп. Шантић се присјетио како је, као дјечак, муљао грожђе у химбуту. Ја сам се тада присјетио тога појма из мога села Ортијеша. Химбут је, бачва, или бадањ, у који се грожђе стављало и у њему се ногама, обично дјеца, муљало. Када сам питао још неке из околине Мостара, да ли знају шта је химбут, одговорили су ми: „Како не! Химбут је бадањ, велико широко буре у које се ставља, послије бербе, грожђе и у њему муља". Значи, исто значење као и код Шантића и мене. Наравно, одмах сам почео да тражим по рјечницима. Али, ни у једном, мени приступачном, рјечнику нема ове одреднице: Нема је Вук, Матичин Речник, Рјечник Академије знаности и умјетности – а највише сам је очекивао у овоме рјечнику, као рјечнику који даје историјску лексику; па не налазимо ову лексему ни у рјечницима страних ријечи у нашем језику, ни у Клаићевом, ни у Вујаклијином, а ни у Шкаљићевом рјечнику турцизама. У сваком случају у питању је ријеч страног поријекла, или као таква, или је у питању сложеница? Али, значење ове именице има, овдје, своју тежину.
Да укажем и на постојање ове изолексе у рјечничкој грађи коју налазимо у Институту за српски језик, а које се користи за писање Речника српскохрватског књижевног и народног језика, издаје га Српска академија наука и уметности у Београду. У тој грађи нашла су се два примјера. Оба потичу од истог аутора, Луке Грђића-Бјелокосића, рођеног Мостарца (бавио се прикупљањем рјечничке грађе и уопште грађе о народном животу и о народним умотворинама). Први примјер је из његове збирке народних ријечи: „Каца шира у врху но у дну што се у њу отаче вино“. Други примјер је из његовог дјела: „Српска народна јела у Босни и Херцеговини“, Српски етнографски зборник, књ. X, стр. 82-83, Београд 1908. Пошто је то из већег рада, ја ћу навести цијело мјесто из тога рада:
„Нешеста. За нешесту се хоће лијепе крупне пшенице. Пошто се добро уреди и очисти, саспе се у какав повећи суд, на пример у казан, па се озго налије воде. Ту у води стоји 10-12 часова док се добро раскисели. Када се је добро раскиселила – рече се „надошла“ – пролије се вода, а пшеница се сручи у химбут (подвлачење моје, А.П.), а то је дрвена, добро широка али плитка посуда (као на примјер, када би смо овећу кацу заједан аршин од дна навише пререзали). У химбуту се пшеницу гази ногама. Обично је газе дјевојке, које прије него почну газити умију добро ноге сапуном и врућом водом. Када се нешеста гази, велики је теферич, гозба и пјевање, и по томе се познаје која је кућа масна. Изгажену пшеницу циједе и препирају над казаном у ђевђиру. Вода са брашном иде у казан, а мекиње што остану на ђевђиру повраћају се поново у химбут, па се још гази...“
Дакле, моји примјери потичу или из Мостара, или из мостарске котлине. Наравно, ја никако не желим да тврдим да је химбут познат, као лексичка јединица, само у том крају, али, за сада, ми је његово постојање ван тих граница непознато. Што се тиче значења, могло би се рећи да је химбут бадањ (каца) који је шири при врху него при дну и који се користи за грожђе послије бербе и у њему се грожђе муља. Код Луке Грђића-Бјелокосића, видјели смо, химбут се користио и за друге сврхе, за гажење пшенице при прављењу нешесте, али то је мањи химбут. Да овдје напоменем, у вези са прављењем нешесте. У моме крају, околина Мостара, нешеста се правила искључиво у бакарном казану у који не могу да угазе ни дјеца, ни дјевојке, како то стоји код Луке Грђића. Истина, код њега је у питању већа количина пшенице, што значи да је ван Мостара и његове околине још негдје постојала, или још постоји – лексема химбут, али у другом значењу него што је у овим крајевима. Још нешто. Ако је ову ријеч забиљежио Лука Грђић, са напријед наведеним значењем, и у служби посуде за прављење нешесте, која је нешто нижа од правог химбута, могло је то бити негдје у Босни, у крајевима који су богати житарицама, па и пшеницом, и у којима је избор пшенице могућ. Зато се ту и јављало ово значење именице химбут. У крају одакле је та именица сада позната, са житарицама никад се није много обиловало, и, сасвим разумљиво, није се ту ни могао химбут употребљавати за ту сврху. Али јесте за грожђе, којега је овдје, увијек, од када се сади лоза, било у довољној мјери да се за прављење вина могао употребљавати већи суд као што је химбут. Према томе, мора се претпоставити да ријеч химбут, са различитим значењем, постоји још негдје, вјероватно у неким крајевима Босне.
Каца. Код Вука је то: „1) die Rufe. Wanne, labrum. 2) (у Банату око Темишвара) свако буре, Fass, dolium. Каца је управо свака одозго без дна, и стоји усправо, а понајвише је у дну шира него у врху“ (Вук, Рјечник, с.в.). У Рјечнику двију матица за кацу се каже: „ваљкаст дрвен суд отворен с горње стране, шири при дну“. (Речник српскохрватскога књижевног језика, књ. II, с.в.); а у Речнику САНУ стоји: „а. Обао дрвени суд опасан обручима, при дну шири, а с горње стране отворен“ (Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. IX, с.в.). Као што видимо, то је, најчешће, отворена посуда са горње стране, дрвени суд, опасан обручима. У наше вријеме каца не мора бити опасана обручима, а ни дрвена, уз то ни отворена (каца бензина, нпр.). Наше вријеме дало је томе појму значење које му раније није било познато. Истина, и данас постоји качара, мјесто гдје се држе каце, нека врста подрума. У моме крају постојала је, до ових злосретних дана, каца од цемента, у којој се топио модри камен за полијевање винограда. Обично је у већим виноградима постојало неколико таквих каца које су биле за ту сврху намијењене.
|
|
Задња измјена: 2005-01-03
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|