|
Одавно жељах упознати источну обалу Јадранског мора са, и из земљописног и из хисторијског угла, интересантним земљама Истром и Далмацијом, као и бивше турске провинције Босну и Херцеговину. Једно такво путовање се не може направити без одговарајућег друштва, а имадох срећу и добих за зета Ернста Долинга (: Dölling). Међутим, ради језика и великог туристичког таласа у нетакнуте крајеве, држасмо згодним ићи путем турист-бироа Карл Станген (: Carl Stangen) у Берлину, који за прољеће планира једно слично путовање.
|
Хотел Неретва, 1902.
|
|
У вези тих земаља, покушаше ме уплашити грајом о разбојништвима на Балкану. Ја ипак вјеровах да је Аустрија, која од 1878. управља Босном и Херцеговином, успјела средити прилике и да се, према томе, не може говорити о некој опасности. Ипак, ради поузданог мишљења о томе, обратих се једном пријатељу у Штокхолм, а који бијаше у блиској вези са чувеним славофилом и путописцем Алфредом Јенсеном, молбом да се распита око тога. Ускоро примих слиједећи одговор: „Алфред Јенсен те најодлучније упозорава о путовању у – Хелсингланд2, можда чак и у сусједни Халанд (: Halland); али на Балкан, уз изузетак турских провинција, можеш путовати потпуно сигурно, посебно у поменуте – Далмацију, Црну Гору (Цетиње), Босну и Херцеговину. Његово искуство је, као што каже пјесма „нема разбојника у цијелој тој шуми“. То звучаше утјешно.
Претпостављах да хотелијерство у тим земљама није баш најбоље и да човјек не може бити равнодушан на нечистоћу јужних земаља, али се храбрих тиме да и други окушаше исто искуство, да просуде изреку пјесничког патријарха Гетеа: (: Goethe): „es wandelt niemand unbestraft unter Palmen“3.
План путовања4: Полазак: Берлин, 1. априла, ујутро за Беч (ноћење); Аделсберг (1 дан); Трст (ноћ); Пула (½ дана); Ријека (2½ дана) уз излете Опатија, Бакар; Задар (½ дана); Шибеник (1½ дан) уз излет на слапове Крке; Сплит (2 дана) уз излете Солин, Трогир; Дубровник (3 дана) уз излете Локрум, Омбла и Трстено; Цетиње (1 дан); Котор (½ дана); Дубровник (½ дана); Мостар (2 дана); Сарајево (2½ дана); Јајце (1½ дан); Бањалука (½ дана); Загреб (1½ дан); Будимпешта (2 дана) а преко Беча и Берлина натраг.
Путују: 7 мушкараца и 7 жена, од којих су 3 госпође, 2 удовице и 2 неудате жене. Социјални статус путника: 1 пензионисани професор (73 године), живахан, говорљив и веома ходољубив; 1 „службени савјетник“, 1 рентијер, 8 трговаца, 1 дневни записивач. Службени водич на путовању је госп. Антони.
Мостар, 19.04.1902.
Већ око 5 сати ујутро бијасмо спремни за пут5 у Мостар. Новоизграђеном жељезницом, и њеним тунелима и серпентинама, стижемо на планинске врхове у висини Форт Империала и још једном можемо бацити опроштајни поглед на сунчано-сјајну површину Јадрана са висинског платоа, који додуше има стварни крашки карактер, али ипак показује више вегетације него планинске трасе дуж далматинске обале. Након пар сати путовања, жељезница се почиње спуштати. Долазимо на зараван оивичену брдским ланцима са обје стране. Поље буја вегетацијом житарица, духана и винове лозе. Све је у прољетном зеленилу. Путеви су окружени високим смоквама и осталим воћкама које претежно расту дивље. Свуда, гдје достиже поглед, виде се стабла воћака и цвијеће. Величанствена црвена боја шипака сија на све стране. Све се исказује чаробном љепотом. Након проласка жељезничке станице Чапљина, која има прекрасан положај, поново долазимо на крашки терен, лијево6 од ријеке Неретве, што жустро јури овим стјеновитим крајем. Вегетација ипак задржава своју бујност, а бијаше интересантно видјети сељаке како у својој народној ношњи раде на пољима. Ускоро, на другој страни ријеке, имамо прилику видјети старо разбојничко7 гнијездо Почитељ, које лежи наслагано на стијенама и окружено кулама и зидинама. Куће се терасасто окупљају око величанствене џамије, испод које усамљени високи чемпрес стоји као чувар тог храма. Код станице Житомислићи видимо српски манастир, истог имена, и широке и прекрасне предње фасаде.
Коначно стижемо у Мостар гдје сусрећемо галамљиве и вриштеће носаче, са фесовима или турбанима, како се боре око пртљага којег морасмо физички бранити. Нађосмо се, дакле, у уобичајеној оријенталној свађи и нереду. Затим се одвезосмо до заиста величанственог хотела Неретва, подигнутог од владе. У старо турско доба бијаху само примитивна коначишта за пријем путника који дођу и прођу. Зато је аустријска управа свуда, у окупираним земљама, подизала хотеле.
Мостар, 20.04.1902.
Ријетко се може видјети живописнији град од Мостара, главног града Херцеговине, који лежи уклијештен у висока брда, док Неретва хучи из своје дивље и стјеновите постеље. Стварни контраст стрмим, хладним брдима јест најбујнија и најсочнија вегетација у башчама и пољима што очарава душу – један ботанички рај из бајке.
|
Улица у Мостару, 1902.
|
|
Током моје шетње градом отиђох прво до пазара – чаршије – која садржи масу бутика најразличитијих врста. Посебну пажњу привукоше ми кројачке радње у којима се могу видјети прекрасне, златом плетене, ношње. Одавде изађох на Стари мост на Неретви који се својим смјелим сводом погрбио изнад ријеке. Ту је божанствен поглед, како на обје стране, тако и доље у вртоглаву дубину. Мост се не прелази возилима јер његова кртост не трпи вибрације.
Одавде наставих у дио града За хумје8. Ту је много мирније и тише и свугдје су башче. Изнад високих зидова живахним колоритом нас дочекује бехар; мурве и смокве истежу своје гране преко улице; на све стране – опијајући мирис. Након брзог увида у римско-католичку цркву, новоградњу у виду базилике са коринтским стубовима, упутих се уз бријег ка, такође новоизграђеној, српско-православној цркви. Одавде се пружа чудесан поглед на цијели град са својих 30 џамија. Сву ту чаробну панораму прекрива најчистије плаво небо, које је икада видјело људско око. При повратку не заборавих узети прекрасну Карађозбегову џамију у обзир.
Мостар је град са 17.000 становника, од којих више од половине припада Мухамедовом учењу. То утиче на промјене живота у граду: може се видјети потпуно прекривена жена како се пробија улицом кроз гужву, у херцеговачку народну ношњу одјевених, мушкараца и жена.
Послијеподне направисмо излет на херцеговачку највећу знаменитост, врело Буне. Остависмо Мостар и дођосмо на велику равницу између брда и Неретве. На лијевој страни се на све стране виде виногради и веселе виле, а на десној само каменити терен. Након једног сата стигосмо у Благај, гдје остависмо возила. Настависмо пут малом пјешачком стазом која вијуга између ријеке Буне и високе хриди, гдје рушевине старог дворца Стјепанограда9 моћно и достојанствено тронују. Пут завршава код једне руиниране џамије, са излазом на веранду, гдје се појављује чаробан призор: пећина украшена сталактитима из које силовито истиче дубока ријека Буна. То је иста природна појава коју смо упознали код врела Омбле10. У кући крај пећине је једна врста маузолеја са два саркофага у којима су сахрањене двије свете особе.
Данас смо доживјели праву афричку врућину. Вече је, додуше, донијело извјесно олакшање, али врелина наставља исијавати из прегријаног стијења. Међутим, божанствено је ноћу сједити на хотелској тераси, док мјесец излива сребрену ријеку из тамноплавог небеског свода, обасјавајући ту питорескну област својим магичним зракама, при чему се чује шум дрвећа и ријеке.
|
Дио Мостара, 1902.
|
|
Желим из Мостара забиљежити један мали догађај који показује како је у веома раној младости и с колико дубоком озбиљношћу кур’анско свето учење усађено у свијест вјерника.
При доласку овамо запослисмо, као нашег специјалног послужитеља и водича, једног тринаестогодишњег турског дечка, који одлично говори њемачки. Пошто не могох изговорити или упамтити његово исламско име, прозвах га Кисе-Мисе11 (: Kisse-Misse), због сличне звучности са његовим неразумљивим турским именом. Чак га касније и његови турски другови зваху Кисе-Мисе. Дечко бијаше веома живахан и хоран, па ме је забављало радити с њим. Тако га пожелих научити неки шведски израз и наговарах га да понавља: „gamle trindskalle“12 и рекох му да тиме у друштву поздравља сваког Швеђанина. Дечко се удаљи, а ја унапријед уживах у изненађењу Швеђана који ће бити тако названи. Онај који бијаше преварен – бијах међутим ја, јер умјесто да обави мој налог, оде Кисе-Мисе до госп. Антонија и рече: „Онај господин (показујући на ме) жели да одем до онога и онога и кажем ’gamle trindskalle’, али ја то не желим, јер не знам шта то значи, а то може бити нека увреда!“ Лијепа опрезност код једног тринаестогодишњака.
Као што рекох, дечко бијаше пријатан и понудих га да ме у повратку прати у Шведску, гдје намјеравах водити бригу о њему. Његове мрке очи сијевнуше од усхићења на тај приједлог, али само накратко. Одмах се појави дубока озбиљност на његовом лицу и плачућим очима одбије он мој приједлог. Упитах га веома зачуђен – зашто не жели да ме прати, пошто би очигледно имао много боље животне услове него што их сад има. Он одговори: „У вашој земљи не постоји ни једна џамија у којој бих могао учити своје молитве“. Покушах га увјерити да ми чак имамо цркве у којима би могао молити, али он бијаше неумољив, без обзира што га је растанак са мном чинио тужним, судећи по његовим обилним сузама, уколико нису узроковане мишљу да ће изгубити своје паре, које му тада добацих.
Сарајево, 21.04.1902.
Данас око поднева напустисмо Мостар и дођосмо овдје у пола 7 послије подне, након што током путовања уживасмо у најчудеснијим природним љепотама. Пут иде плодним уским долинама постепено се пењући у пустије и дивље планинске стране покрај дивље и куљајуће ријеке Неретве. Пролазимо Комадинин поток, који се уз буку и халабуку, носећи стијење, сурвава у Неретву. Дахћући парни коњ пење се с напором уз стрмине и кроз тунеле. Унутар смо кланца немјерљиво високих планинских зидова. Каква ли је силна природна снага успјела прокрчити пут ријеци кроз те гигантске масе стијења, која је временом отворила пут јурећем возу? Низ те вртоглаве литице руши се водопад који у то доба године пјени од обилног богатства. Затим прођосмо Јабланицу и један високи мост изнад, у свом бијесу лијепог, Дољанка-кланца, чак и у поређењу са хучном и пјенушавом Неретвом. На крају стигосмо у дивље-романтични Коњиц. Овдје сценариј поприма другачији карактер. Природа цијелим путем обрће слике, величанственије и љепше једна од друге. Бујно растиње одијева брежуљкасто земљиште у најшармантнију ношњу. Ту и тамо привлаче поглед планински врхунци омотани снијегом. Чуди – што их јужно горуће сунце није једним јединим погледом отопило у сузе! Преко жељезног моста прелазимо Лука-кланац, пруга поприма снажан успон и може се савладати једино посебним зупчастим уређајем, који нас ускоро доводи на највиши врх, сливну границу између Јадранског и Црног мора, која је такође и граница између Херцеговине и Босне. Кроз дуги тунел долазимо на станицу Иван. Одавде пут води надоље. Херцеговачке пркосно-дивље планинске формације уступају мјесто прекрасним шумама и плодним долинама; дражесне куће и села нас поздрављају са свих страна. Што се више приближавамо Сарајеву, то су планине даље иза нас. Богато бехарајуће и небројиве воћке, бујне ливаде и житна поља шире се за наше погледе.
|
Сарајево, 1902.
|
|
Утисак при доласку је да се налазимо у новом европском граду. Путем до хотела пролазимо широким улицама са својим новим, државним кућама, великим прозорима на трговинама и бечким кафанама.
О аутору:
 Хафстром, Јохан (Јане) Лоренс (: Hafström, Johan Janne Lorentz), лијечник и путописац, рођен 24. марта 1838. у Хелсингборгу, умро 31. маја 1918., доктор медицине 1868., обављао љекарску праксу у Хелсингборгу од 1867., лијечник при љековитом извору Хелса (: Hälsa) 1867.-1906., именован војводом лијечника Вестерготланда (: Västergötland) 1868., краљевим лијечником 1877., био градски лијечник у Хелсингборгу 1880.-83. и главни градски лијечник 1883.-1906. Одликован 1894. златном медаљом за унапрјеђење вакцинисања у краљевству.
Хафстром је био један од првих лијечника у Шведској који су примјењивали Мецгерову13 (: Metzger) методу масаже. Током више година водио је скупштину града Хелсингборга и кантоналну скупштину у Малмеу (: Malmö). Хафстром је објавио више медицинских радова.
Одабрао и превео: Харис Туцаковић
Шевде (: Skövde), Шведска, октобра, 2004.
____________________
1 Извор (писан старијим шведским језиком): Hafström, Johan Lorentz: Soliga dagar afsides från turistvägen. : Dagboksanteckningar under en resa i Dalmatien, Montenegro, Bosnien och Herzegovina, våren 1902. Illustrationer hufvudsakligen efter fotografier, tagna af E. Dölling. (Tr. som manuskr.), Helsingborg, 1902., с. 94, формат: 16 X 23 cm.
2 Хелсингланд, Халанд (: Halland) – области у Шведској
3 Нико се некажњен није нашао испод палми; аутор наводи „unbestraft“, код Гетеа (: Goethe) је „ungestraft“ из: „Es wandelt niemand ungestraft unter Palmen, und die Gesinnungen ändern sich gewiss in einem Lande, wo Elefanten und Tiger zu Hause sind.“, Die Wahlverwandtschaften, 1809.
4 Аутор користи слиједеће називе градова и мјеста: Berlin, Wien (Beč), Adelsberg, Triest (Trst), Pola (Pula), Fiume (Rijeka), Abbazia (Opatija), Buccari (Bakar), Zara (Zadar), Sebenico (Šibenik), Krka, Spalato (Split), Salona (Solin), Trau (Trogir), Ragusa (Dubrovnik), Lacroma (Lokrum), Ombla, Cannosa (Trsteno), Cettinje (Cetinje), Cattaro (Kotor), Mostar, Sarajevo, Jajce, Banjaluka, Agram (Zagreb), Budapest (Budimpešta); у загради су нап. преводиоца.
5 Полазак из Дубровника.
6 Десна обала Неретве, у смјеру путовања – лијева страна Неретве.
7 Није јасно одакле му ова (дез)информација.
8 Захум.
9 Шћепанград.
10 Аутор у првом дијелу књиге описује боравак у Дубровнику и излет на врело Омбле.
11 Маца, мачкица, пичка, пизда.
12 Стари дебељко
13 Др. Јохан Мецгер (: Johann Metzger; 1839.-1909.), холандски лијечник; Мецгерова метода је данас позната као шведска масажа и уз финску и руску спада у три основне школе западне масаже.
|
|
Задња измјена: 2005-01-02
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|