|
У оскудном времену предратног, провинцијског Мостара, имали су неутољиву жед за књигом, лепом књижевношћу и науком. Проналазили су најновија издања издавачких кућа „Епоха“, „Биноза“ и „Нолит“ и просто гутали, нарочито књижевна дела са социјалном тематиком, али и тада атрактивна дела научног социјализма, затим радове Адлера, Фројда и др. То је био њихов младалачки багаж када су се сударили са највећим неправдама које су фашисти, окупатори и домаћи издајници спроводили над нашим народима.
Осман Ђикић био је син Ахмеда Ђикића, учитеља, али се његов културно-образовни профил формирао под снажним утицајем његовог славног стрица и имењака, песника и секретара Културно-просветног друштва „Гајрет“, Османа Ђикића. Још од гимназијских дана показивао је литерарне амбиције, а био је и веома предузимљив, па се повремено јављао и са краћим вестима у неким београдским листовима („Правда“ и др.).
По завршетку Гимназије, 1940. године уписао је Правни факултет на београдском Универзитету, али се убрзо враћа у родни град где учествује у омладинском антифашистичком покрету, све до одласка у партизане, 1941. године.
У току рата брзо су дошли до изражаја његово образовање и изванредна интелигенција, па је укључиван у културно-политичке активности штабова партизанских батаљона и одреда. Одмах по ослобођењу земље преузет је у дипломатску службу нове државе, у којој је провео највећи део свог активног живота и рада. Истакнути југословенски дипломата у Паризу, Њујорку и Хелсинкију, затим амбасадор у Алжиру, своју дипломатску активност успешно је завршио као амбасадор наше земље у Финској, где је стекао велики углед. Био је један од ретких Југословена познавалаца финског језика, о чему сведоче и његови изврсни преводи изабране финске поезије на српско-хрватски језик.
Осман Ђикић завршио је свој живот у Сарајеву, као цењен и угледан политички и јавни радник.
Теофик-Тофица Калајџић потиче из угледне муслиманске мостарске породице, у којој је негована снажна тежња за интелектуалном еманципацијом. Сам Теофиков отац, Омер-ефендија, студирао је комерцијалу у Бечу, а његов стриц Бекир Калајџић био је истакнуто име у муслиманској култури Босне и Херцеговине и власник прве „Накладне књижаре и штампарије“ у Мостару (а можда и у БиХ), у оквиру „Муслиманске библиотеке“.
Тофица Калајџић био је младић благе нарави – прави „мелем човек“, интелектуално више оријентисан ка филозофији. По завршетку гимназије, уписао је природне науке (хемију) на загребачком Универзитету, али се због непосредне ратне опасности, одмах по упису вратио у Мостар. Ту ће доживети тешку судбину италијанског заточеника, најпре на острву Мамули, а затим у конц. логору у Италији, све до њене капитулације. Група мостарских омладинаца у којој је био и Тофица, уочила је у италијанској окупационој војсци и неке „либералне елементе“, социјалистичке оријентације, па су дошли до закључка да би, преко њих, можда, могли да дођу (куповином или на други начин) и до оружја, неопходног за предстојећи оружани отпор окупатору. Ту идеју подржала је и партијска организација, преко њеног активисте Адема Бућа.
За ове покушаје мостарских омладинаца сазнали су агенти ОВР-е (итал. Војна служба безбедности) па је цела група омладинаца, у моменту акције „преузимања оружја“ похапшена.
После вишегодишње интернације, Тофица се, 1944. године нашао у Риму, где је пронашао и запослење. Познато нам је његово патриотско држање и ангажовање у Италији у деликатним послератним годинама. О Теофику Калајџићу ми је најлепшим речима говорио амбасадор у ССИП-у, пок. Арсо Милатовић, наш војни резидент у Риму 1945-1946. године.
Са Тофицом сам се срео 1969. године као млади дипломата, у Секретаријату за иностране послове. Био је сав радостан што се вратио у земљу и у свој вољени Мостар, са много планова за будућност. Али, не дуго након повратка из Италије, његов живот прерано се завршио, у родној кући у Калајџића сокаку.
Ратко Бајић потиче из скромне чиновничко-пензионерске породице, чија је главна брига била свакодневно преживљавање. Ипак, родитељи, сељачког порекла, највећу пажњу посвећивали су школовању петоро деце, од којих су двојица, скоро дечаци, убијени у усташким покољима, 1941. године.
Као и његова два друга, и Ратко је по завршеној гимназији желео да настави школовање, па се уписао на београдски Правни факултет, али се одмах након уписа, због ратне опасности, вратио у Мостар.
Активиста илегалног антифашистичког покрета у Мостару, Ратко је постао члан КПЈ октобра 1940. године, а његова стална веза у илегалном раду био је Јусуф Чевро, један од руководилаца мостарске партијске организације. Јусуфов отац био је имам једне џамије у Доњој Махали. Ратко се сећа да је често, из књижаре Ристе Вујичића1, у Главној улици, бициклом преносио канцеларијски и штампарски материјал, за илегалну штампарију, и остављао га у двориште поменуте џамије...
У септембру 1941. године, Ратко је, по задатку партије, изашао на територију среза Столац, где су вршене припреме за организовање партизанског одреда. Ту почиње његово четверогодишње ратовање на разним теренима Босне и Херцеговине, на деликатним војнополитичким задацима. На том путу упознао је многе истакнуте борце и руководиоце Народноослободилачке борбе и сарађивао са њима у многим акцијама, видео страдања народа и својих сабораца и другова – Мостараца, Херцеговаца и Босанаца, прошавши кроз најтеже непријатељске офанзиве.
Ни најтежи задаци у ратном вихору и након ослобођења земље нису могли да га одвоје од његове непресушне жеље за стицањем нових сазнања о плодовима науке и људског стваралаштва, а нарочито од љубави према лепој књижевности.
У позним годинама живота имао је несрећу да непосредно доживи вандалско разарање прелепог града на Миљацки и да слуша вести о бестијалном уништавању Мостара, града његове младости.
У 85-ој години живота, опхрван болешћу, али бистрог ума, још увек је веран идеалима своје младости.
У олујама које су се обрушавале на Мостар у протеклом столећу, највише је страдала младост нашег града, која се надахнуто борила и жртвовала за идеале правде, слободе и хуманости. Увек након победе човечности и добра над злом, Мостар је, захваљујући идеалима своје младости, поново знао да процвета.
Зато и данас, након нечувених злочина и разарања, у којима су недавно страдавали сви Мостарци, морамо да се напајамо светлим примерима који су наш град учинили центром културе, и примером успешног суживота и људске толеранције у нашој некадашњој, великој земљи.
То су били и идеали тројице предратних другова који, на фотографији, корачају жустро према Мусали, тражећи незаборав.
____________________
1 Ристо Вујичић, угледни књижар и антифашиста, страдао у усташким покољима у Мостару. Било је мишљења да би једна мостарска улица требала да носи његово име.
|