|
U oskudnom vremenu predratnog, provincijskog Mostara, imali su neutoljivu žed za knjigom, lepom književnošću i naukom. Pronalazili su najnovija izdanja izdavačkih kuća ”Epoha”, ”Binoza” i ”Nolit” i prosto gutali, naročito književna dela sa socijalnom tematikom, ali i tada atraktivna dela naučnog socijalizma, zatim radove Adlera, Frojda i dr. To je bio njihov mladalački bagaž kada su se sudarili sa najvećim nepravdama koje su fašisti, okupatori i domaći izdajnici sprovodili nad našim narodima.
Osman Đikić bio je sin Ahmeda Đikića, učitelja, ali se njegov kulturno-obrazovni profil formirao pod snažnim uticajem njegovog slavnog strica i imenjaka, pesnika i sekretara Kulturno-prosvetnog društva ”Gajret”, Osmana Đikića. Još od gimnazijskih dana pokazivao je literarne ambicije, a bio je i veoma preduzimljiv, pa se povremeno javljao i sa kraćim vestima u nekim beogradskim listovima (”Pravda” i dr.).
Po završetku Gimnazije, 1940. godine upisao je Pravni fakultet na beogradskom Univerzitetu, ali se ubrzo vraća u rodni grad gde učestvuje u omladinskom antifašističkom pokretu, sve do odlaska u partizane, 1941. godine.
U toku rata brzo su došli do izražaja njegovo obrazovanje i izvanredna inteligencija, pa je uključivan u kulturno-političke aktivnosti štabova partizanskih bataljona i odreda. Odmah po oslobođenju zemlje preuzet je u diplomatsku službu nove države, u kojoj je proveo najveći deo svog aktivnog života i rada. Istaknuti jugoslovenski diplomata u Parizu, Njujorku i Helsinkiju, zatim ambasador u Alžiru, svoju diplomatsku aktivnost uspešno je završio kao ambasador naše zemlje u Finskoj, gde je stekao veliki ugled. Bio je jedan od retkih Jugoslovena poznavalaca finskog jezika, o čemu svedoče i njegovi izvrsni prevodi izabrane finske poezije na srpsko-hrvatski jezik.
Osman Đikić završio je svoj život u Sarajevu, kao cenjen i ugledan politički i javni radnik.
Teofik-Tofica Kalajdžić potiče iz ugledne muslimanske mostarske porodice, u kojoj je negovana snažna težnja za intelektualnom emancipacijom. Sam Teofikov otac, Omer-efendija, studirao je komercijalu u Beču, a njegov stric Bekir Kalajdžić bio je istaknuto ime u muslimanskoj kulturi Bosne i Hercegovine i vlasnik prve ”Nakladne knjižare i štamparije” u Mostaru (a možda i u BiH), u okviru ”Muslimanske biblioteke”.
Tofica Kalajdžić bio je mladić blage naravi – pravi ”melem čovek”, intelektualno više orijentisan ka filozofiji. Po završetku gimnazije, upisao je prirodne nauke (hemiju) na zagrebačkom Univerzitetu, ali se zbog neposredne ratne opasnosti, odmah po upisu vratio u Mostar. Tu će doživeti tešku sudbinu italijanskog zatočenika, najpre na ostrvu Mamuli, a zatim u konc. logoru u Italiji, sve do njene kapitulacije. Grupa mostarskih omladinaca u kojoj je bio i Tofica, uočila je u italijanskoj okupacionoj vojsci i neke ”liberalne elemente”, socijalističke orijentacije, pa su došli do zaključka da bi, preko njih, možda, mogli da dođu (kupovinom ili na drugi način) i do oružja, neophodnog za predstojeći oružani otpor okupatoru. Tu ideju podržala je i partijska organizacija, preko njenog aktiviste Adema Buća.
Za ove pokušaje mostarskih omladinaca saznali su agenti OVR-e (ital. Vojna služba bezbednosti) pa je cela grupa omladinaca, u momentu akcije ”preuzimanja oružja” pohapšena.
Posle višegodišnje internacije, Tofica se, 1944. godine našao u Rimu, gde je pronašao i zaposlenje. Poznato nam je njegovo patriotsko držanje i angažovanje u Italiji u delikatnim posleratnim godinama. O Teofiku Kalajdžiću mi je najlepšim rečima govorio ambasador u SSIP-u, pok. Arso Milatović, naš vojni rezident u Rimu 1945-1946. godine.
Sa Toficom sam se sreo 1969. godine kao mladi diplomata, u Sekretarijatu za inostrane poslove. Bio je sav radostan što se vratio u zemlju i u svoj voljeni Mostar, sa mnogo planova za budućnost. Ali, ne dugo nakon povratka iz Italije, njegov život prerano se završio, u rodnoj kući u Kalajdžića sokaku.
Ratko Bajić potiče iz skromne činovničko-penzionerske porodice, čija je glavna briga bila svakodnevno preživljavanje. Ipak, roditelji, seljačkog porekla, najveću pažnju posvećivali su školovanju petoro dece, od kojih su dvojica, skoro dečaci, ubijeni u ustaškim pokoljima, 1941. godine.
Kao i njegova dva druga, i Ratko je po završenoj gimnaziji želeo da nastavi školovanje, pa se upisao na beogradski Pravni fakultet, ali se odmah nakon upisa, zbog ratne opasnosti, vratio u Mostar.
Aktivista ilegalnog antifašističkog pokreta u Mostaru, Ratko je postao član KPJ oktobra 1940. godine, a njegova stalna veza u ilegalnom radu bio je Jusuf Čevro, jedan od rukovodilaca mostarske partijske organizacije. Jusufov otac bio je imam jedne džamije u Donjoj Mahali. Ratko se seća da je često, iz knjižare Riste Vujičića1, u Glavnoj ulici, biciklom prenosio kancelarijski i štamparski materijal, za ilegalnu štampariju, i ostavljao ga u dvorište pomenute džamije...
U septembru 1941. godine, Ratko je, po zadatku partije, izašao na teritoriju sreza Stolac, gde su vršene pripreme za organizovanje partizanskog odreda. Tu počinje njegovo četverogodišnje ratovanje na raznim terenima Bosne i Hercegovine, na delikatnim vojnopolitičkim zadacima. Na tom putu upoznao je mnoge istaknute borce i rukovodioce Narodnooslobodilačke borbe i sarađivao sa njima u mnogim akcijama, video stradanja naroda i svojih saboraca i drugova – Mostaraca, Hercegovaca i Bosanaca, prošavši kroz najteže neprijateljske ofanzive.
Ni najteži zadaci u ratnom vihoru i nakon oslobođenja zemlje nisu mogli da ga odvoje od njegove nepresušne želje za sticanjem novih saznanja o plodovima nauke i ljudskog stvaralaštva, a naročito od ljubavi prema lepoj književnosti.
U poznim godinama života imao je nesreću da neposredno doživi vandalsko razaranje prelepog grada na Miljacki i da sluša vesti o bestijalnom uništavanju Mostara, grada njegove mladosti.
U 85-oj godini života, ophrvan bolešću, ali bistrog uma, još uvek je veran idealima svoje mladosti.
U olujama koje su se obrušavale na Mostar u proteklom stoleću, najviše je stradala mladost našeg grada, koja se nadahnuto borila i žrtvovala za ideale pravde, slobode i humanosti. Uvek nakon pobede čovečnosti i dobra nad zlom, Mostar je, zahvaljujući idealima svoje mladosti, ponovo znao da procveta.
Zato i danas, nakon nečuvenih zločina i razaranja, u kojima su nedavno stradavali svi Mostarci, moramo da se napajamo svetlim primerima koji su naš grad učinili centrom kulture, i primerom uspešnog suživota i ljudske tolerancije u našoj nekadašnjoj, velikoj zemlji.
To su bili i ideali trojice predratnih drugova koji, na fotografiji, koračaju žustro prema Musali, tražeći nezaborav.
____________________
1 Risto Vujičić, ugledni knjižar i antifašista, stradao u ustaškim pokoljima u Mostaru. Bilo je mišljenja da bi jedna mostarska ulica trebala da nosi njegovo ime.
|