|
У нас, буразеру, није било тако. Знало се да је предсједник – Предсједник, са дебелим, великим П. Ако се шушкало да је наш шеф државе волио женско, коментарисали смо како је то добро, јер је, очигледно, још у мушкој снази, значи браниће нас мушки. Ако би нешто обећао па се то није остварило, кривило смо „мале предсједничиће“, лопуже у доњем дијелу владајуће пирамиде, јер предсједник не може да слаже. Коме је падало на памет да се од Њега тражи заклетву у име Бога како је говорио истину, како су то подметнули јадном Клинтону који се криво заклео само да не би признао жени свој гријех, а не народу који ипак није масовно против швалеранције, макар и предсједничке. Неки кажу да је то у нас било због страха. Ако критикујеш Њега оде у прдекану, односно затвор. Е, па није! Јер постоји ријеч страхопоштовање. А свако поштовање помијешано је са страхом. Ето – тобе ја рабби – и Аллаха поштујемо због страха од Џехеннема. Да није пријетње паклених огњева зар би било толико безусловног поштовања? Човјек је човјек, треба му припријетити барем малим прстом па да осјети поштовање.
Па даље, како су америчке финанцијске контроле са силним рачунарима дозволиле да неколико врхунских богаташа, истакнутих пословних људи и финансијера, који су годишње примали зараде и преко сто милиона долара, уз то незаконито приграбе додатне милионе долара? Не руше ли те малверзације читав систем? Куда то води?
Како то да се сада галами и запомаже како ће за шест година Социјално осигурање и Здравствено осигурање „Health Care“ доћи под стечај, односно банкротирати јер неће бити новаца да се подмире ти трошкови. Већ цијелу деценију стижу упозорења да ће од 2010. године па надаље почети пристизати за пензију новородјенчад из периода „baby booma“. То је вријеме између 1940. и 1950. године, када је милион ратника одлазило на бојишта, да би се вратило у Америку по завршетку сукоба. Гладни љубави бацили су се као луди у кревете жена, а из те лудости, зна се, масовно се рађају паметна дјеца. Те ондашње бебе ће, међутим, 2015. имати преко шездесет пет година. За њихове пензије биће неопходно обезбиједити ихихиии... милијарди долара сваких десет наредних година, плус трошкови лијечења старих људи. Односно 8 трилиона милијарди, илити осам хиљада милијарди зелених новчаница у наредних 7 деценија. А према садашњим прорачунима тих новаца, без обзира на огромну снагу САД, једноставно – неће бити? Јер држава се све више задужује, расту и ратни трошкови. Каква је то лохотна земља, питам се, која ће банкротирати на таквим ситницама као што су мировине и лијечење остарјелих, ђутурум – болесника???
Напријед, утврђеном трасом
Тако се моја маленкост почесто забрине за судбину дива – Америке. Како и нећу кад ме салијећу све самим црним цифрама. Те дебаланс у трговини са иностранством ближи се вриједности од 500 милијарди долара годишње, што ће рећи да се толико више увози роба него што се извози. Те да се негатива државног буџета такође ближи износу од тих истих 500 милијарди. Те да се годишњи трошкови за наоружање и војску исто тако пењу према 500 милијарди. Те да је у САД око 43 милиона грађана без икаквог здравственог осигурања, а да се они покрију Медикером требало би најмање годишње ихихиии... миљарди долара. Те да се због смањених прихода држава и градова укидају школе, затварају чак и затвори, скраћују финансирања комуналних потреба итд, итд... Да вам право кажем понекад ми ова силна земља личи на стару, парну локомотиве, са које, кад мало забрза узастрану, фрцају жељезни комади с обје стране пруге. Све себи шапућем: ако овако потјера, остаћу ја и мени слични без Social Security Income – односно социјалне пензије и приде без здравственог осигурања.
* * *
Онда ми дође до руке једна статистика која говори о невјероватној снази земље у којој смо се обрели, а богме одомаћили и разбашкарили.
У њој живи преко 290 милиона становника. С тим што сваке године добија још који милион, што од рађања што од нових, законитих и незаконитих имиграната. Бруто национални производ у једној години износи фантастичних 10.500 милијарди (цифром: 10.500.000.000.000 долара). Годишњи доходак по једном становнику пење се на 31.000 долара. Просјечни годишњи приход просјечне четверочлане породице је 64.000 долара.
Многи показатељи говоре да су САД најмоћнија сила свијета у његовој историји. Она има највише новаца и диригује финансијама свијета. Она има најразвијенију науку, најсавршенију технику и технологију, највише нобеловаца, највећи политички, културни, забавни и економски утицај на земљиној лопти. Њена материјална снага је двоструко јача од развијеног Јапана. У њу се инвестира трећина свих инвестиционих средстава свијета. Издаци за војску и наоружање у овој години прећи ће суму од 400 милијарди. Њена издвајања за ту област већа су него шест осталих земаља свијета које се по снази рангирају одмах иза Америке (Француска, Енглеска, Њемачка, Италија, Кина, Русија). Због тога је у савршенству наоружања апсолутно прва и њена спремност и оружана снага се стално повећају у односу на конкуренте. У војне научно истраживачке захвате Америка улаже више средстава него Енглеска и Њемачка заједно у цијеле своје обране. Само за здравство годишње се троши око 1.500 милијарди! И тако даље, и тако даље.
Можда ћете рећи да сам превртљиве ћуди. Јер признајем да сам након тих сазнања изокренуо своје мишљење о цјелокупном стању у Америци. Написах како ми понекад личи на лохотну дашчару која ће се сваког тренутка соргати. Ново мишљење гласи: САД су суперсложена машинерија, са хиљадама полуга, шарафа, точкова и точкића, који се захуктало обрћу и клизе по кружницама, спиралама, вертикалама и хоризонталама. Уистину се понекад учини да ће се све распасти од убрзања и динамичких сила. Али тај строј стално иде напријед, све брже и сигурније, унапријед трасираним колосијеком којем се не види крај.
Резултанта разнородних сила
Све те трзавице и свађе око предсједника и са предсједником, око питања ко је бољи и кориснији за САД: Демократе или Републиканци, око проблема да ли дозволити да се у државној заклетви помиње Бог или не, око забране абортуса и бракова гејева, око проблема да ли ће смањене пореза више користи богатим него сиромашним.., о великој дилеми да ли је требало ићи у рат са Садамом или не, да ли се могло урадити нешто ефикасније да се спријечи терористички напад на земљу.., све то у коначној варијанти више користе америчком суставу него што му штете. Јер када се свађају Републиканци и Демократе ви стичете дојам да ће се, промјеном партије на власти, из темеља мијењати Америка и живот у њој. Али у САД је дозвољено све и сваког критиковати па и беспоштедно нападати, само не да се дирају темељи капиталистичког система заснованог на слободном тржишту, конкуренцији и слободи личности.
Отишао је Клинтон, дошао је Буш. Ви мислите да све промијенило наглавачке. Али размишљајте мало дубље па ћете закључити да је у колажу разлика Бушове Администрације највећи дио остао исти као код Клинтонове. Ако којим случајем Џон Кери смијени Буша на пријестољу САД – неће се догодити неке спектакуларне промјене. Биће реновирања, адаптација и крпљења, али зграда самобитности америчког система и политике биће помно чувана и сачувана.
Иако се понекад чини да, у јавним расправама, свака група вуче на своју страну, политичка и духовна машинерија САД увијек држи исти правац. Чули сте за математички израз „резултанта разнородних сила“. Сликовито речено то је када, рецимо, шесторица људи покушавају да конопцима везаним за крошњу свале на земљу нарезано стабло. Једни вуку на десну, други на лијеву страну. Стабло међутим не пада ни лијево ни десно, већ право између тегљача, премда се страховало да неког од њих може лупити по глави. Тако и у Америци. Без обзира на дјеловања хиљада разнородних и разносмјерних сила, кретање се увијек одвија према напријед. Уз стално повећавање одговорности руковођења земљом и свим њезиним секторима.
Америчка друштвено-политичка и духовна сцена тресе од Колумба на овамо...
Већ четири вијека тресе се цијели амерички континент.
Али из те трешње не рађају се мајушни мишеви. Из ње помаља све већи и све јачи џин.
* * *
Недавно освану први, топли, овогодишњи априлски дан. Изађох у двориште иза нашег билдинга у community Bensenville. Извалих се у платнену столицу на расклапање и почех, огријан златом чикашког сунца, сркати праву турску кахву. Око мене скакућу мајушне вјеверице, очигледно рођене тек прошле године. Већ другу годину не видим ону погрбљену старку, која ми је дуго крала брескве са оближњег стабла, скакала са крошње на гаражу и тамо их грицкала. Повремено би пљуцнула према неки, избацујући дијелове коре. Као да ми се руга: Ти си овдје дошљо, тек седму годину, а моји преци су у САД већ милионима година.
Рекох себи: Сједи и уживај. Шта разбијаш главу о томе шта је добро а шта није добро у Америци. Јесте да се Администрацији и Бушу може толико тога приговорити. Зашто је ишао у рат са Ираком ако баш није морао? Зашто је дозволио тортуре над ирачким заробљеницима? Зашто у име демократије ускраћује сва права „злим момцима“ – терористима заточенима на Гвантанаму. Зашто, зашто, зашто..?
Онда се сјетим колико сам био радостан када сам чуо да су Американци повели напад авионима на српске агресоре у БиХ. Викао сам у себи из свег гласа: Живјела Америка! Живио Клинтон.
Па сам опет био усхићен када је кренуо напад на Милошевића. Који би и данас сједио на првој столици у Београду, умјесто у Хагу, да није било Америке. Да ли то правду дијелим на двоје: ону која одговара мени и која ми не одговара. Нисам. Јесам. Нисам. Јесам... ???
Можда би требало послушати савјет рахметли Сафета Спахића који ми је увијек савјетовао: Мугда, мани се политике. Она увијек вуче злу и увијек лаже. Цигар запали, очи извали, нек очи виде куд дим идиде!
Па закључих: Мани се политике! Удо си се вањ тако. Из грдног фукарарлука стигао без икаквог мираза у овај амерички рахатлук. Чим си слетио на О’Харе дадоше ти социјалну пензију, иако ниси уложио ни цента у пензиони фонд САД. Чек стиже сваког првог у мјесецу, тачно као швајцарска жељезничка векерица.
Сада на уштирканој, бијелој као снијег кошуљи Америке, тражиш црне флекице. Те ово ти ваља, те ово не ваља.
Да простиш: запрдиваш!
Удараш по руци хранитељици! Куд ће ти душа, гријешниче?!
* * *
Запалих цигар, дунух плавичасти никотински дим, гледам очима куд иде.
А он се густо мота око мене, јер хава је, тог јутра као из ината, у Чикагу – иначе прозваном „windy town“ односно „град вјетрова“ – мирна, ни ћуха повјетарца. У тој плавој сумаглици као да не разликујем добро од зла.
Слике и призори су расути, расплинути. Не назиру се добро ни средине ни рубови. Тешко је одвојити Мелека од Шејтана.
Још један доказ да је савршенство човјека ограничено хиљаду и једном фалинком!
Лудовања и страховања прољетних бехара
Да вам право напишем више не знам да ли ме је прошло или није прошло вријеме било каквих лудовања. Поготово прољетних, када се човјеку – како написа Шантић у својој „Емини“ – заврти бурурет у глави. Па би преврћо оно што је горе да буде доле и обратно. Поготово излуди у Чикагу кад након скоро пет мјесеци минус температура, дебелих сњегова, танких поледица и такодје лудих вјетрова, зимских капута и дебелих подгаћа, одједном гране варљиво априлско сунце. Кад бехари помоле тек новорођење, узмирисане главице, птице хорски зацвркућу у љубавном заносу, а травњаци преко ноћи зазелене њежним бојама рађања новог живота.
Фелуџа у стомаку
Ако кажем да сам се уистину узлудио, мало се насмијем самом себи, а бојим се да ће те ви прснути у смијех. Јер налазим се у животној доби када понајвише лудим због шаке лијекова и аспирина које испијам од зоре до мрака. Нисам крив ја, рахмета ми мајке Зибе, већ ова савршена америчка медицина која те, ако имаш здравствено осигурање, вреба иза сваке ћоше. А моја породица има пуно осигурање, без обзира што овамо нисмо радили ни дана до доласка, без обзира што преко 40 милиона Американаца нема никакво осигурање, па хајде реци да САД нису добра и мерхаметли држава. Та нас медицина кљука лијековима као што ћурке због товљења кљукају пред Thanksgiving Day, односно амерички Дан захвалности, у којем на олтар људске захвалности Богу положи своје живинске главе на гурманске катилске пањеве барем 50 милиона ћурки. Та медицина узвикује: Ха, ту сам те чеко! Ево теби лијек свих лијекова за твоје болести!
Па ми нађоше повишен крвни притисак и прописаше Теразосин 5 милиграма. Кажу да на срећу у исто вријеме тај „драг“, како Американци кажу за лијек, ублажава и незгоде са простатом. Онда ми прегледаше крв и узвикнуше: Ха, имате подоста оног штетног колестерола! Па ми прописаше Лескол XL, 80 милиграма. Онда ме ухвати за гушу аритмија срца, два мјесеца бије оно јуначки к’о у Мусе Кесеџије, и до 170 откуцаја у минути. Па ме опет салетише: Ха, ево вама Топрол, 75 милиграма. Утјеши ме вијест да је и британски премијер Блер такође добио аритмију, ваљда због Ирака, па закључих та је то болест „високог друштва“. Затим ми открише, да простите, увећану простату, па ми тутнуше Проскар 50 милиграма. Онда од свих тих лијекова почеше да ме муче стомак и цријева. Али и ту ми нађоше илаџа: Ха, ево вама Аводарт, 50 милиграма, добро дјелује на функцију цријева. Па тако сада у мојој утроби воде борбу лијекови за ублажавање болести и онај усамљени јадник Аводарт што дјелује против тих лијекова. Осјећам да у мом цетру пламти окршај двије супротстављене стране, сличан оном у ирачкој Фелуџи. Уз то рекоше како није лоше мало разриједити крв, да се не запуше крвни судови попут старе канализације. Узмите ви сваког дана један обични Аспирин, 350 милиграма. И додадоше како није лоше да сваки дан прогутам по једну капсулу мултивитамина и мултиминерала звучног имена „Центрум Силвер, од А до Зинк“ па ћу се осјећати малтене као младић од 18 година. Тако ја почнем раном зором са медикаментима па гурам до десет увече, плашећи се да ћу преселити на Ахирет ако случајно заборавим један дан да прогутам прописане дозе.
Међутим уз све то ипак лудујем уз прољетне бехаре, па се ви смијите коликом вам душа хоће. Мислим да је за све крив онај „Центрум Силвер – од А до Зинк“, што слободно преводим са: „Сребрени Центарфор – трчи од шеснаестерца до шеснаестерца“. Тај назив сам по себи говори да се није шалити с тим еликсиром здравља и младости. Мене од њега стварно захвате лудовања. Али зар Грк Зорба није рекао своме послодавцу: Човјече, треба бити мало луд да би био срећан!
Поднебље без климе
Најприје, међутим, да мало продискутујемо о томе шта подразумијевамо кад кажемо прољеће. Можете ме оптужити за локалпатриотизам колико вам драго, али по мом најдубљем увјерењу, које се базира на доказима вјековног искуства, све типичне карактеристике тог благотворног годишњег доба ушле су у енциклопедије свијета узимањем карактеристика буђења природе у мом Мостару, Граду Сунца на Неретви. У којем како записа Андрић – човјека не буде звукови већ свјетлост. У њему снијег мало боље напада једном у пет година а жива се спушта испод ништице можда само пет или највише десетак дана од новембра до краја фебруара.
Већ средином фебруара руменкасто пробехарају бајами, односно бадеми. Онда долазе шљиве бијелих латица попут хаљина невјеста на вјенчању. Па трешње такодје сњежно – бијелих бехара са тамно – црвенкастим тучковима. Па кајсије, не зна се да ли више бијелих или више руменкастих гроздово бехара. Долина Сунца претвори се тада у огромну кристалну вазну пуну шаренила и мириса. То бехарање траје цијели март па до краја априла. Сунце је стално присутно, чак и када има облака осјећате да просијава и грије цијело тијело а и душу. Данима и данима та сунчана котлина лудује у бојама, мирисима и од љепоте пијаним раздраганостима јужног поднебља.
У Чикагу, који је иначе на земљиној лопти јужније од Мостара, негдје у априлу дугу фазу леда изненада смијене два-три необично топла дана. Онда једно јутро видим зелене ресе на великим стаблима око нашег билдинга. Већ увече оне разлистају. Сутрадан раном зором бијели и руменкасти цвијетни пупољци на шљивама и брескви уз фасаду наше зграде. А пред ноћ све се латице широко раствориле небу. На оближњој Жаклин авенији такодје пропупале крошње стабала којим ни дан данас не знам назива. Онда увече, сва та стабла се оките бехаром. Трајало је то три дана, па одједном бехар се отруни, замијенише га листови, прољеће потраја само пар дана. Кад оно са сјевера, са Пола, без најаве стигоше таласи леденог зрака. Топлина варљивог дашка прољећа устукну пред налетом заостале зиме. Када поново грану сунце, већ је стигло љето.
Прича ми један Сарајлија овакву згоду: Звао га неки дан пријатељ из Босне и питао: Каква је, богати, у вас клима? Ма каква клима, какви ли бакрачи – одговори му упитани. У Чикагу нема никако климе. Зими зима све до минус тридесет целзијусових, на вјетру и четрдесет пет. Прољеће пролети попут метеора, а љети жега и спарина, приде јата комараца, да те Бог сачува!
Слажем се докраја: Чикаго уистину никако нема климе.
Коњ откасо, узенгија остала
Овдје почиње прави дио приче о прољетним лудоријама. Запиткивао сам често наше земљаке, који дуго живе у САД: да ли им се барем понекад поглед залијепи за коју жену у пролазу – вањ таку љепотицу? Да право кажем за ових мојих десет година нисам ни једном стао као укопан да бих се дивио изузетној привлачности барем једне од припадница Евиног илити Хавиног рода. А у нашој БиХ кад изађеш на корзо у Сарајеву, Бањалуци, Мостару или чак неким од малих мјеста као што су Столац, Чапљина, Требиње односно Вишеград или Фоча, човјеку просто искачу зглобови из кичме на врату окрећући поглед час лијево час десно. И уздишући: Ја љепоте! Аллаху драгу, која их матер роди? Лудовању нигдје краја нема!
Узвратише ми како их нема ни издалека колико би их морало бити лијепих у граду од 8,5 милиона становника. Али, додају, треба отићи из саберба у Даунтаун, из предграђа у центар велеграда. Тамо се, на госпосним авенијама и у госпосним локалима, може видјети што на другим мјестима не може. Е па шта ће ми велеград у којем се љепота види само у излозима његовог центра, а у нас парадира на све стране, ко понуда на мостарској пијаци Тепи!
Првог топлијег априлског дана, када је ове године у Чикагу барем замирисало прољеће, кренусмо ја и комшија Јово авенијом Жаклин да мало протегнемо мишиће. Мене хрватски бојовници Херцег Босне протјерали из Мостара у хрватска Брела, њега прогнали војаци Републике Хрватске из Хрватске Крајине у Апатин, Војводина. По обичају смо сами на тој џади, јер у овом велеграду, у сабербу, прије ћеш срести подземну кртицу на улици него жива човјека. Кад ипак видимо у даљини како нам са друге стране тротоаром иде у сусрет женско. Гледајући издалека учини нам се млађано и лијепо. Хајде, шапућемо, можда нам се посрећи да најзад видимо изблиза Американку љепотицу. Кад она, чим нам се приближи на стотињак метара, скрену удесно на асфалт и направи око нас као око губе широки лук, пречника барем педесетак метара. Види белаја, нећеш ни овог пута! Мора да и она гледа ТВ филмове о серијским убицама, па се женска глава препала блиског сусрета с нама.
Тако нам се изјалови јединствена шанса да најзад изблиза барем сејиримо у женској љепоти.
На једном од седмичних састанака групе наших сениора у Босанско-америчком заједничком центру поведосмо разговор о тој теми женске љепоте у Чикагу. Питам их ја да ли они барем покаткад очарани застану да виде изузетно привлачно женско. Сви су у добро зрелој животној доби, људи од искуства, па њихова виђења треба поштовати. Они се смијуље, није им, види се, мрска та тема, премда су им готово свима коњи откасали, остале су само узенгије.
Ту изреку сам чуо од мог оца Мује Карабега и тетка Шефкије Раљевића, некадашњег доктора математике и професора на Сарајевском универзитету. Возим их ја прије неких двадесет пет година у мојој „лади“ Титовом улицом у Мостару. Ја за воланом, они на задњем сједишту. Кад плочником уз робну кућу Развитак корача женско у мини сукњици, нема мушке главе која није застала па је мјери погледом. Иде она – иде улица. И ја се забуљио на ту страну, док Мујо не викну из свег гласа: Пази, сине, бандера! Ја у задњи трен савих волан улијево, иначе бих уистину лупио у електричну бандеру на ивичњаку плочника. Кад наставих вожњу угледах у ретровизору Мују и Шефкију како криве вратове гледајући кроз задње стакло ону мини – сукњицу. „Ма ево што ја, млађи више од двадесет година од вас, гледам ону налетницу. Али шта ће вама то?“ „Е, мој сине! Коњ откасо, али узенгија остала!“ Што му у преводу значи: не може се више, због нагомиланих година, ускочити у седло, али остала жеља за јахањем.
|