|
Чудан је и уљудан свијет пјеснички. У њему нема мјеста за освету нити клетву. Нема мјеста за љутњу нити шутњу. Све је у њему лијепо и примјерено човјеку. Све је блиско птици, мраву, трави и свјетлости. У Кући љубави пјесник слави живот и исијава радост стиховима:
- То је наша дјечја кућа,
- Бисер усред домовине,
- Дар сунчевог надахнућа,
- Чар љубави и ведрине.
У тој су кући отворена сва врата, раскриљени сви прозори, у њој је дом од домовине, љубав у њој сама збори.
Домољубље је родно мјесто пјесниково, домољубље је кућа човјекова. У поезији Велимира Милошевића Дом и Домовина два су симбола који имају готово исто значење. Ни Дом без Домовине, ни Домовина без Дома. А у дому отац и мајка. Два драга бића из наше збиље. Сунце и звијезда из наших снова. Огледала наше бујне маште. Баш као у пјесми Наша груда:
- Отац је кућа која расте,
- А мајка – бајка зашаптана.
- Дођи да скупа будемо ласте
- И мала сунца сунчаних дана.
Распјеваност пјесникова нема границе. Она лебди и лети. Она је на крилу лептира, у гласу цврчка који свира. Кроз њу протиче вода, у њој се купа слобода. Велимирова пјесма не може без цвијећа, јер тада она не би удахнула први дах прољећа. Игра је задано стање природе и, зашто се не играти кад је живот у игри пуно љепши и дуговјечнији.
За разлику од тзв. постмодерниста који опорим ријечима покушавају успоставити техничку комуникацију с младим читатељима, Велимир Милошевић његује танахну традиционалну риму која зрачи складношћу и љепотом, попут најфинијег изворног народног веза. Његове пјесме су изаткане и извезене од ријечи које не производе повишене тонове, које разбистравају мисли, распаљују машту и разгаљују душу. Он, као сунчева зрака, улази у дјечије собе, буди осмјех на лицу, уноси радост у срце и позива на бесконачну игру. Баш као у пјесму Свануло свануће:
- Гранула је зора са нашег прозора,
- Јесу ти јој крила мека као свила,
- Или јој је лет шарен као свијет?
Или као у пјесми Књига под јастуком у којој дјеца с књигом под главом сањаре покушавајући запамтити теже лекције и цементирати за живот пријеко потребна знања:
- Кад се зора јави, све блиста у глави,
- Одлети ми сан у сунчани дан.
Да би пјесму учинио блиском дјетету, пјесник кадкад полагано улази у дјечију душу покушавајући на лицу мјеста открити оно што дјеца највише воле и што најлакше памте. Тако детектира истину да дјеца највише воле једноставне ријечи, једноставне мисли и једноставне ствари. Њих не фасцинирају језичке и стилске иновације, ријечи у војничким чизмама и реченице у зимским бундама. Дјеца хоће лагане и лепршаве стихове, оне који се памте, које вријеме не брише и које су отпорне на вјетар и кише. Дјеци је доста празних питалица и загонетки, мудријашких књига и других тешких брига. Знаде то добро пјесник Вељо Милошевић, па им у Дјечјој планети нуди лепршаве стихове који се лако и дуго памте, који људе уче доброти и једноставности и који нам не допуштају да потонемо у дубину несигурне и кадкад сурове стварности.
Живот на Дјечјој планети оплемењен је миром, радошћу и свеколиким љепотама. Ако желите осјетити његове чари, потражите књигу у књижницама, књижарама или код издавача. Читајући пјесме Велимира Милошевића, покушајте научити љепшу страну живота. Будете ли упорни, успјет ћете и живот ће вам бити распјеван и обасјан овоземаљском свјетлошћу. Дјечја планета, заправо је, ова наша, Земља. Мирна и весела, природна и родна, сунцем обасјана, пјесмом опјевана.
|