Синоћ сам осјетио свемир
преко твоје коже.
У шумској кући сами смо били,
згријеших ли или не, драги Боже!

Испод бијеле стрехе
уморни бор се гријао,
још бјеља бреза се смијешила.
Ракија шљива, сухо месо и ти,
причаш ми, судбина ово је ријешила.

Облачиш се, кући мораш поћи,
није крај, нови дан се спрема,
Богу се молимо.
Ми само смо у пролазу људи,
у пролазу и дођи да се волимо.