|
у грлу ми једна
суза стоји
неизговорена
горчина
са сијасет мисли
вреба широкоотворених очију
и чека
онај тренутак бола
слутим
кад мисли не могу
постати ријечи
него остају
саме и
само
тешке у грлу забушавају поваздан
немогуће
зар постоји такав
дио живота?
кад памет надвлада
жеље и потребе
а ја не кажем оно што мислим
или не умијем касти?
|