|
Бијаше то коју годину иза рата, онога прије. Усхићен пред животном љепотом вратих се предратном електричарском послу. И млад и оран и стручан и прихваћен у друштву, убрзо заборавих страхоте рата, започех частан живот какау сањаре сви људи. Таква би и другарица коју завољех и убрзо ожених, и с којом родих двије драге дјевојчице.
Човјек је срећан ако; и има и воли дјецу, жену и посао. Ја сам то – и имао и волио. И онда тај судбоносни догађај.
У дубоко уснула изапоноћна улазна врата бануше недобронамјерни људи.
„Перо!? Је ли код куће Перо?“, резак глас је полутио тишину.
„Ја сам!“, одговорих чим дођох до полубудне свјесности.
„УДБА! Отварај!“, глас је плашио као и ове гранате.
„Полази!“, чим отворих врата, загрми глас мрака.
„Гдје?“, запитах из станишта наивних.
„Полази!“, нареди још оштрије.
Пођох да навучем панталоне штипајући се успут, желећи да је један од ружних снова, којих у поратно вријеме имадох сијасет.
„Гдје ћеш?“, подврисну глас.
„Да се обучем“, промуцах.
„Полази! Ништа ти не треба. Полази! Полази, у пижами!“
Галама разбуди двогодишњу дјевојчицу, она подиже главицу да боље види то што није могла да разумије, галаму и лупу, туку одрасле, чак и оца. Убоде застрашујућим криком, заплака и осмомјесечна беба, сијевну родитељско било, прискочих да их умирим топлином крила, изнад њих се сударише родитељске главе...
Отргоше ме крвљу умазане мишице. Како пса луталицу прогоне испред сеоских кућа, тако и мене изгураше низ степенице. Не би ми јасно одакле ми, тек сам то на дворишту схватио, у рукама сам имао руксакчић, онај што сам га редовно носио на терен.
Ту престаје моје поуздано свједочење, овладали ме бунило иза првог сна и страх, сјећам се неког аутомобила без прозора, гомиле као и ја испрепаданих људи у њему, вожње, искрцавања, увођења у тамну чекаоницу, прозивања, нада да прозову и мене, не схватања смисла догађаја, нељудског односа, шапата...
Из тог догађаја не памтим ликове, нисам ни гледао у њих, гњурио сам у нејасну будућност и повезивао са оним што су људи шапутали око мене:
„Нисам крив, ништа“, јецао је снажан мушкарац до мене.
„Жао ми дјеце", и глас такође снажног мушкарца, којеме је самопоуздање посве оборено.
„Одавде се не излази здраве памети“, пискутао је неко из ћошка.
„Само да ме не гурну у Мрачару“, поново се огласио онај најмушкији глас.
Чувши посљедњу ријеч у глави се створи мноштво слика, страшила, пакла са узаврелим катраном у који ме гурнуше па не дају изронити. Од шапата разумијем само оне који су говорили о Мрачари:
„Док сам ја био овдје, тројица су прошла кроз Мрачару...“, наставио је: „Први је толико урлао, ударао по вратима, кукао, дозивао у помоћ, није нам дао спавати, молио је да га позову – да призна. Издржао је само два дана, ’признао’ је све. Други је полудио седми дан“, каза и настави оборивши и онако тих глас: „Трећи је издржао десетак дана, а кад су га увели у нашу собу, није престајао да нас убјеђује, како су изнад њега стално висила вјешала, висила и дозивала њега. Онда осташе само вјешала, укотвила се, на моменте и ја сам их видао изнад себе, чак су призивала и мене...“ глас је говорио и застрашивао.
Тонови из привођења и шапата у мрачној чекаоници просто су ме грували у главу, са којом више нисам умио да управљам на начин како сам чинио до те ноћи. Покушавао сам да повезујем мисли, да будем дотадашњи ја, да схватим шта ми се догађа. Нисам успио да окупим мисли ни око једног свог питања. Као да ми је сам догађај потурио туђу памет, па не знам да је користим, као кад се нестручњак нађе први пут поред нове машине, не зна је ни покренути, нити зна чему служи, ни зашто би је покретао. Стоји изнад и блене у незнање.
Бленуо сам у ненадњу и жељно очекивао да се огласи моје име, да отпочне разговор са исљедником, с било ким ко хоће да ме саслуша, јер ће од прве ријечи схватити забуну која ме довела међу посрнуле грађане.
„Перо!“, прозва милиционер, дочеках и то.
Двојица ме грубо убацише у канцеларију пред човјека који те ноћи, видјело се на њему, није подносио ни себе.
„Говори!“, дрекну као пролазник на узлајало псето.
„О чему?“, промуцах.
„Говори!“, подврисну готово сулудо.
„Не знам, о чему, зашто?“, замуцао сам.
„Ибеовац, Мрачара!“, подвикну, испружи руку и усмјери прст у неком правцу, те на тај начин заврши моје исљеђивање.
Преузеше ме руке-кљешта, повукоше као цркотину, вукоше, вукоше, вукоше... превукоше и одбацише на цркаље.
Шта се зби са мном, облутком? Куд ме прокурла хировити поток, чиме удари и судари, гурну, гдје заустави и колико задржа, да ли сам се курлао својом енергијом или су ме покретале веће каменице, јесу ли ме озлиједиле или нису, одломиле дио или сам неоштећен, колико је трајало котрљање низа страну, или је то била само вртња у мјесту вира поточине? Све се то збило, или могло збити, или се мени учинило тако, јер од свега тога сигурно памтим само ријеч осуде – Мрачара, и руку која је усмјерила.
Само се у сну може видјети тако велика рука, виша од човјека, канцеларије, куће, града, државе, виша и од – правде. У трену затвори све видике. Не даде ни мислима да продру мимо ње, а оне ријетке које су и провириле сјекла је, као кад се коњу пред параду скраћује реп. Видим само ручетину.
Ово је ружан сан, један од оних које желимо заборавити, чим прије избрисати из сјећања, не мислити на зло.
Не могу да сметнем сан – ручетину. Упињем се, наговарам свијест да је сметне.
Да би човјек заборавио ружан сан треба га и досањати – и разбудити.
Ручетина већа и црња од смрти из времена покоља, обујмила ме у сну, на спавању, пријети стезањем, усмрћивањем, све је ближе да оствари накану, почела и да ме дроби испамећујем као мељавина у млиници.
Знам да то што се догађа не може бити реално, знам да је у питању страшни сан, знам и да ћу се разбудити, знам и да се то мора десити ускоро, али јасно видим да се нисам почео разбуђивати, а не знам како се по својој потреби и вољи може разбудити, ослободити сном измишљене ђавоље ручетине.
Не знам како да се спасим смрти у сну.
Дуго је трајала борба свијести да разбуди и ручетине да сможди, дуго као потезање конопа двојице једнако снажних момака на „Коњским тркама“ у невесињском пољу.
Претегну смождавање, попусти свијест, предаде се уз неконтролисан крик. Чух свој глас из даљине.
Разбуди ме крик, од њега побјеже и ручетина.
Будан сам у невиду затворске просторије накнадно направљене испод степеница, уз које се већ дуго не иде. Ширина просторије је двоструко већа од ширине леђа, дужина величине растегља, а висина; једна страна до кољена а друга мало изнад главе. Враташца бијаху на височијем зиду.
Мрачара! Примицао сам руку пред очи, ни облину јој нисам могао наслутити, ни вјероватну бјелину зидова, али сам дугим опипавањима стварао и створио јасну слику мог будућег дома – Мрачаре. У неко вријеме, као да сам се разбуђивао, осјећао сам лажну свјежину, здраву памет, па бих успијевао да се средим и размишљам са границе ума и безумља. Почео сам схваћати шта ми се дешава. Страшно!
Размишљао сам о свему; сажаљавао дјецу без оца, желио драгу жену, рушио узлазну стручну путању, гонетао шта су измислили за оптужбу и плашио каквог жениног поступка направљеног у жељи да ми помогне, као што би био одлазак исљеднику... Размишљао, присјећао, претпостављао, жалио, пријетио, сањарио, вјеровао и – губио наду...
Шта ли ће ми измислити, мисли лавином кренуше низа ту ричину. Подметнуће проневјеру, нешто још из рата...? Дуго сам понирао у ружноће које могу подметнути зли људи у још злоћутнија времена. У први мах нисам могао смислити ништа тако страшно из чега се, уз помоћ правде, не бих извукао. А онда указа се црна провалија са Стаљиновим брковима у дну. Ако ме гурне у њу...? Понадах се да ипак око мене није толико зла. Провалијом се похрва мозак и више не може из ње.
– Овдје ми ваља дановати – мисао одуши гласом, који ме изненади.
– Перо! – позвах се да још једном потврдим себе у себи.
– Молим! – чух и одговор.
– Перо!
– Молим!?
Двојица смо. Заклео бих се да има још један.
– Гдје си? – упитах.
– Гдје и ти – чух јасан одговор
– Гдје? – допитах.
– У теби! – мирно ће тај неко.
– У мени сам ја! – побуних се.
– И ја! – мирно ће он.
– Гдје си, да те напипам!? – казах и почех да гребем по зидовима, да га тражим и пријетим: - Бјежиш, нећеш далеко, ухватићу те...
Јурњаву прекину метални звук који у мени побуди сваки дамар:
– Кантица за потребе нужде!? – саопштих.
– Наравно, мораш имати то – потврди двојник.
Одложих је у ћошак па почех са напипавањем површина зидова и бетонског пода. Нађох руксак, мој теренски руксак, колико му се изненадих још и више обрадовах.
„Не вади овај џемпер из руксака. Нека ти је увијек при руци, јер ко зна какво те невријеме може задесити на терену...“, чујем супругин глас.
У њему је и пар чарапа и марамица, велико богатство за станара Мрачаре.
Наставих са напипавањем по угловима пода, па пронађох и металну изобличену порцију и кашику у њој.
И ништа више.
Простријех руксак и џемпер, сједох, опет угледах ручетину усмјерену пут мене. Огромна, застрашујућа, плови из далека. Споро се приближава мијењајући обличје, показује зубе, нож, гроб, вампира, прст... Примицањем појачава пријетње. Чудна ручетина, савија и опушта прсте, скупља и испружа, прстима лети као птица крилима. Приближавањем све је стравичнија.
Лет потраја дуго, страх је све снажнији, не издржах:
– Удри! Шта чекаш, удри?! – викнух устајући на борбу.
– Кога да ударим? – јави се онај којег не могох ухватити.
– Гдје се кријеш? – осорих се.
– У теби! Зар не препознајеш свој глас? – опет ће тај смирен глас. Одиста, мој је глас. Још један је у мени, и ја сам већ тога свјестан. Или сам полудио?
– Ко си? – почех помирљивије.
– Који и ти! – тај у мени је једнако миран, готово незаинтересован.
– У једноме двојица!? – наругах се.
– Ја сам мали а ти велики мозак, претпоставимо да смо то – опет је он без ватре, а ја као да сам на ужареној лави.
– Ја сам Перо, а ко си ти? – ја бих да се расправљамо.
– Мали Перо, Други Перо..., али не, не, само си ти Перо, а ја?, нека будем Мали, једноставно – Мали. Не, не, ти си Перо, а ја - Перица. Може ли тако?
– Може, може Перица – сагласих се. Заиста, јесам ли полудио?
– Говорио си „удри“, коме си говорио? – тихо ће Перица.
– Ручетини-птици – одговорих.
– Каквој ручетини? – зачуди се Перица.
– Као да је не видиш?! – изненадих се.
– Не! – категоричан је Перица.
– Не видиш ручетину? – опет се зачудих.
– Не! – он ће опет мирно.
– Ти ниси при памети, не видиш ону ручетину? – истински му не повјеровах.
– Не, не видим! – као и сваки пут, и овога пута је он миран у гласу, готово безбрижан.
– Ја је видим, иде на мене, већ дуго – казах и наставих повјерљиво: Хоће да ме сможди, близу је, примиче се, само што није на дохвату.
– Нема ничега! – ауторитативно ће Перица, па поче да објашњава: - То је халуцинација од смртоносних батина кроз које си прошао, од невида у Мрачари у коју си угуран да измождиш као што су измождили и сви прије тебе, од воња, од мјесецима неизмијењеног устајалог ваздуха... од свега нељудског око тебе.
– Перице, примиче ми се ручетина, отвара се, хвата за врат, дави, дави, дави...
– Перо! Перо! Перо...! – први пут немирним гласом дозивао је Перица: Одазови се, одазови...
– Молим!? – јавих се.
– Хвата ли те за шију? – упита.
– Хвата, дави...! – потврдих.
– Причиња ти се. Подигни руке, опипај врат, увјери се да није на врату – збрза Перица, којеме овога пута глас подрхтавао.
– Увјерио сам се, уклонила се, али чим спустим руке кидише поново пожалих се.
– Перо, дођи себи, причињава ти се дубоко ме гану пријатан братски глас, који је упорно покушавао да ми помогне, говорио је: - Излуђује те мрачара, пријети причином, не дај се излудити, не види ручетину.
– Али, драги Перица, ја је видим пожалих се како би дијете мајци.
– Не види је! Постани јачи од мрачаре! – упоран је Перица: - Нема је, није ни била, то је само њена слика у зјеници. Око је навикло на мноштво слика виђених у трену осуде мрачаром, а у мрачари не може насликати ни једне, на то није навикло, не сналази се ни оно, па је измислило слику. Очито да је ручетина настала од исљедникове руке, око ју је изопачавало за онолико колико си и ти видио његову изопаченост. Недужна те осудио, о томе ствараш ни себи разумну истину, око је само прати, изопаченој души прилагођава тијело...
– Опет видим ручетину, лети из далека, баш у овом трену објавила се.
– Лети, да, да, лети, чини ти се да лети. Сјећаш ли се прича из чекаонице, говориле су о Мрачари? – објашњавао је Перица.
– Сјећам. Лупање, крикови, лудило, вјешала...
– Онај један је стално видио вјешала, остали су стално гледали неко друго страшило, а ти видиш ручетину. Као што видиш, у мрачари сваки човјек има своја вјешала, своју ручетину, своје испамећивање. Због тог је и направљена мрачара, да човјек изгуби сопство, да престане бити свјесно биће, да му се раслоји мозак, који више ни најбољи мелеми не би могли спојити у један.
– Перице! Колико дуго сам у мрачари? – сјетих се да о томе немам никоју представу.
– Погоди! – насмија се.
– Не знам, можда сат, пет, дан, два... – заиста, свако то вријеме, док га изговарам, учини ми се могуће.
– Не знамо ни један – каза Перица, и он као да је изненађен питањем, ипак настави: - Али кад се дубље унесем у то, мис!им да је морало проћи више од пет дана.
– Ај! Ово ми је трећа криза, трећа ручетина – казах у страху.
– И сваки пут остаје дуже!? – опет се насмија Перица.
– Сваки пут – излети из мене.
– Још два дана биће твој стални пратилац, да те заогрће стравом, да те гуши, гуши...
– Како јој се одупријети, како остати у здравој памети? – запомагах.
– Не видјети је! Перо, не видјети утвару! – изгалами Перица.
– Како...? – подвриснух готово дјечачки плачно.
– Упрегнути мисли у нешто стварно готово молбен глас искуљавао је из Перице: – Потакни и зјеницу да настави да ствара слике, неке, и ум да стално мисли на нешто добро виђено, познато и весело, на свјетлост. Сметни донесену слику исљедникове руке, избриши је из зјенице. Мртвац носи једну слику на онај свијет, ону што је видио испуштајући душу. Ти ниси мртвац, не дозволи да та слика буде клица из које ћеш то постати, сметни је, смисли другу слику, неку.
– О чему да мислим, коју слику да натурим оку, о чему да мислим? О дјеци, будућим сирочићима, о супрузи...? – подрхтавање грла ода сузу.
– Не, баш о њима не, само о њима не! – наружи Перица.
– О њима морам. Уз све ове јаде о њима морам да мислим, јер их у сваком трену видим. Ево баш сад видим супругу, брижну, плаче... – и опет издаде ме грло.
– Не, о њима не! Жалопојка је садруга дављеничке ручетине. Породици одавде не можеш помоћи, као ни они теби. Преживјеће, с тобом или без тебе, али ако им желиш оца и мужа, док си овдје, заборави на њих, јер ће те уништити мисли о њима. Хоће, јер то и јест смисао накане оних који су те довукли овдје, и оних који осмишљавају и граде мрачаре.
– О чему да мислим, а морам да размишљам? – паничио сам.
– О чему можеш размишљати дуго, здраво, стваралачки занесено – каза смирени Перица, направи предах и настави: - О чему можеш размишљати дуго а да те мисли понесу кроз временски простор, да ти је угодно и у мрачари. Требаш да се тако замислиш да ти је времена мало, а не пуно, јер ништа човјека тако снажно не излуђује као временска јаловина. И у мрачари, јак ум, мора да осмисли живот, нови неки. Због тога и постоји ум насупрот неуму.
– О Старом мосту у мом Мостару? – Можда бих могао да размишљам о њему? – баш у том трену пред очима бљесну слика оне чудесне свјетлости и складности обала, човјека и камена.
– Можда је то та мисао која те може одржавати у здравој памети, бранити од напасти ручетине, вјешала... – подржа ме Перица.
– Дуго већ нисам био у Мостару, канио сам ових дана отићи, попити кафу на „Чардаку“, прошетати испод Кујунџилука, гледати Неретву из кошћелског хлада.
– Ето, то је лијек, нашли смо га, тамо усмјеримо мисли, говор, видик... закликта Перица и предложи: – Договоримо нешто?
– Шта?!
– Да ни о чему другом не помислимо, ни о чему осим о Старом мосту, све док смо у мрачари.
– Колико дуго? – упитао сам без јасне свјесности.
– Два-три мјесеца, толико траје истражни затвор, колико ће трајати и излуђивање које ти је приправила твоја комунистичка партија, чији си био борац-првоборац. Без обзира шта се догађа теби, не заборави, живимо у Европи, доћи ће до суђења, до доказивања, биће прилика кад ће проговорити истина – ти. – Перица је био веома увјерљив, и почео је да помаже у управљању мојим мислима, као да је и он то осјетио, наставио је: - Али не заборави, и истина треба здраву памет, здраву одбрану. Јасно је, твоја партија измислила ти је тешку оптужбу, некоме си стао на жуљ а сада се његова пита, злоупотребио је државни апарат да би задовољио ниске нагоне, али мораш да знаш да је то огромна машинерија која је упрегнута да те одвуче у понор, јер ником, па ни теби, не пише на челу поштење. Апарат има своју путању, једну и за криве и за невино оптужене. Из тога разлога на суд треба доћи здрав, тужилац све то зна, због тога ти је смислио мрак, да те распамети, да осудиш сам себе. Не дозволи да будеш саучесник његовом злодјелу, одржи своје било, због себе, али и ради оних других које заскаче неправда. Упамти, пред судијама су неувјерљиви сви они који мијењају исказе, а нужно их мијењају кривци и болесници. Не буди болесник, јер на суду је то исто што и кривац, не дозволи Мрачари да ти испије памет.
– Схватио сам, хвала ти мој Перица. Задајем ријеч, кунем се поштењем које је Мрачари потребно колико и дневна свјетлост – остаћу у памети. Мислићу само о Старом мосту, а говорићу само с тобом.
– Не, ни са мном, ни то није здраво. Болесно је у једном признати двојицу, а ми смо већ ту, један је сувишан а други начет болешћу. Искључи ме као сувишног, не говори сам са собом, ти причаш са собом, са собом, са собом, са собом...!!! Оздрави, оздрави, оздрави...!!!
– Оздравићу! – обећах, али и припитах: Могу ли бесједити са Старим мостом?
– То ти и препоручујем, дружи се и разговарај с њим, кад ти је он толико драг, чини то на начин како то раде стваралачки занесењаци. Присјети се, љубавни парови су увијек шапутали на осами...
– Ако ипак не будем могао без тебе, Перице? – уплаших се на трен додатне самоће без њега.
– Онда, нека то буде што рјеђе – одлазећи добацио је Перица.
Не знам колико сам дана провео у оплатњавању Старог моста, клесању камена и подизању зидова, кад ме поремети она иста застрашујућа ручетина. Би сулуда од драгости кад ме пронађе. Хрвали смо се, носили као средњевјековни балкански витезови, Марко Краљевић и Муса Кесеџија.
Попустио сам пред ванземаљском ђавољом снагом стиснуте песнице. Између отпора и предаје опет је био несвјесни крик. Опет мој глас би тај који ме освијести. Дозвах Перицу:
– Ослабио си. Ради гимнастику. Трчи у мјесту – каза Перица и изгуби се. Нисам могао направити склек, ни потрчати. Почео сам вјежбати, тек сам тад схватио колико је загушљив и устајао ваздух, колико замара он сам, али сам био упоран, гледао у судску дворану, жудио за здрављем, упорно вјежбао, а кад сам достигао десет склекова у даху, био сам пресрећан и јак, осјетио сам и још једном потврдио мудрост, да је у здраву тијелу и дух здрав.
У још једној кризи посавјетовао је Перица:
– Не лијежи на бетон, чувај се прехлада.
И на то сам се увјежбао, спавам са руксаком под кољенима и чарапама под рукама, четвороношке – коњушим.
|