|
Од постојања људске заједнице, па све до данас, вођено је у свијету много ратова у којима су изгубили животе многи људи, а међу њима велики број цивила, па и дјеце, што у сваком случају мора забринути и активирати најодговорније у међународној заједници, како би се овом проблему посветила посебна пажња. Да је то тако, вриједни статистичари су израчунали да је до данас у посљедњих, нешто више од пет и по хиљада година вођено у свијету 14.513 ратова, те да је у њима страдало око три милијарде шест стотина тридесет и два милиона људи.
Подсјећања ради, у минулом двадесетом стољећу водена су четири велика рата у којима је, као што се зна, велики број људи изгубио живот. Само у Првом свјетском рату (1914.-1918. год.) страдало је око десет милиона људи. У Другом (1939.-1945.) нешто мање од педесетдва милиона; Корејски рат (1950.-1953.) однио је нешто више од девет милиона, а Вијетнамски рат (1961.-1975.) око три милиона људи. Слика страдалих, од Првог свјетског рата, па све до Вијетнамског, се битно мијењала, и то на штету цивила, гдје су познати односи у почетку били 5:95 (однос цивила и војника) до фрапантног односа 90:10 у Вијетнамском рату. Дакле, Вијетнамски рат је драматично упозорио међународну заједницу о перспективи и будућности свијета и бесмислености ратова који се воде, а посебно с аспекта масовног страдања цивилног становништва.
Сенека је био, апсолутно, у праву када је рекао:
„Ab homine homini cotidianum periculum“
Човјеку сваког дана пријети опасност од човјека. Каквог? Одгојно запуштеног, морално неизграђеног и нетолерантног, који не уважава и не воли туђе, не поштује идентитет другог и другачијег, што је у сваком случају „велика препрека“ заједничком животу и бољој будућности.
Толеранција на овим мултиетничким и мултикултуралним просторима је „conditio sine qua non“ (услов без којег се не може) опстати.
Познати енглески филозоф Џон Лок (: John Locke) у Писму о толеранцији, још давне 1688. године, каже:
„Постојање више религија и цркава у једној држави, не угрожава опстанак државе уколико свака заједница испуњава само своје функције.“
Наше свете књиге, такођер, говоре о потреби међусобног уважавања и толеранције. У Библији апостол Павле каже:
„Не чини зло у име добра“
те
„Не чини ништа лоше другом што ти није драго да ти чини други, и љуби ближњега свога као себе самога.“
У овим дивним порукама он не каже да љуби само кршћанина, него човјека, то је универзална вриједност којој треба да тежимо и тим вриједностима нашу дјецу учимо.
Куран, такођер, на сличан и веома упечатљив начин говори о нашој насушној потреби заједничког живота у којем мора бити максимално изражена толеранција.
У њему се, између осталог, каже:
„Господару мој, научи ме да је толеранција највећи степен моћи, а жеља за осветом, први знак слабости.“
Колико је потребна и неизбјежна толеранција међу људима различитих свјетоназора говори либерална максима у којој стоји:
„Сви су људи једнаки, без обзира на разлике у вјери, идеологији, раси, нацији, класи, сполу, сталежу, професији, имућности и политичким увјерењима.“
Рат у којем су се највише кршила људска права све до 1920. године није био забрањен и био је третиран као мир, тек Пакт Друштва народа који је усвојен 1920. године говори о рату али и потреби његовог рјешавања мирним путем, преговарањем и споразумјевањем. Међутим, и поред напора да се рат по сваку цијену избјегне, ако дође до њега, он се неће осудити. Зато ће Келог-Брајанов пакт (: Kellogg-Briand) из 1928. године који је одмах у почетку потписало петнаест држава, а до 24. јула 1929. године њему су се придружиле још шездесеттри земље, строго забрањује рат и пријетњу силом.
Међутим, Повеља УН члан 2, тачка 4, не само да забрањује употребу силе, него и пријетњу силом. Да би се јасно знали одредити према рату, потребно је знати ко је започео рат и ко је извршио агресију. Послије дугог трагања за дефиницијом агресије, ипак је на 29. сједници Генералне скупштине УН дата дефиниција у облику Резолуције 3314, 14. децембра 1974. године, а она гласи:
„Употреба оружане силе једне државе против суверенитета, територијалног интегритета и политичке независности друге државе или на било који други начин противно Повељи организације УН.“
Ово је доста јасан показатељ да се можемо одредити према карактеру рата који је вођен у држави БиХ.
У члану 6 Статута Међународног војног суда утврђени су злочини које треба испитати и казнити уколико су починили слиједеће облике злочина, као што су: злочин против мира, ратни злочин, злочин против човјечности, и напосљетку најтежи облик злочина – геноцид.
У свему овоме, добро је што сви облици злочина, с обзиром на њихове тежине, неће никада застарјети, јер Конвенција о незастарјевању ратног злочина и злочина против човјечности, донесена 27. новембра 1968. године, а ступила на снагу 11. новембра 1970. године, говори у смислу трагања и кажњавања починитеља злочина. Многи теоретичари и филозофи бавили су се питањима рата, посебно су се у томе истицали старогрчки филозофи: Сократ, Платон, Аристотел и други, па све до данашњих филозофа. Томас Хобс (: Thomas Hobbes) каже да је „homo homini lopus“ (човјек је човјеку вук), док Спенглер за човјека каже да је „грамзљива животиња“, а Карл вон Клаузевиц (: Carl von Clausewitz) истиче да је рат „продужетак политике насилним средствима“.
|
Тони Злојо: Илустрација
|
|
Марксистичка теорија каже да узроке ратова види у класним неједнакостима, док познати словеначки филозоф Антон Беблер замјера Марксу што је ниско вредновано национално. Уз сва уважавања према свим филозофима који су се, у свом изучавању, бавили проблемом рата, један је засигурно оставио снажан утисак, а то је загребачки филозоф Звонаревић који за рат каже:
„Рат је чудна ствар у којем се убијају људи који се никада у животу нису видјели, а наређују убијање људи који се међусобно добро познају.“
У свим ратовима па и у „нашем“ рату масовно су кршена људска права, а најтежи облици су ропство, геноцид и апартхејд, који се нажалост и данас спроводи, и то пред очима међународне заједнице.
Држава треба да штити људска права и слободу грађана кроз институције власти, јер друштво тежи држави, као што материја тежи форми (Sicut materia appetit formam societas appetit statum).
„Према члану II Конвенције о спречавању и кажњавању геноцида од 9. децембра 1948. године као геноцид се сматра било који од наведених дјела учињених у намјери потпуног или дјелимичног уништења једне националне, етничке, расне или вјерске групе ...“1
Анекс бр. 7 Дејтонског мировног споразума који се односи на избјеглице и расељена лица не спроводи се жељеном динамиком, многи се не враћају у ранија пребивалишта, што оставља простора за разне манипулације у којима, свакако, учествују странке јер оне, барем је такав утисак, не желе да виде нормалну и мултиетничку БиХ , а и међународна заједница се пуно не труди да омогући сваком грађанину БиХ да се врати својој кући.
У таквој послијератној државној заједници тешко је изградити нормалне односе у којима ће бити мјеста за све, без обзира на „разлике“ које постоје међу нама. Образовање је подијељено, дјеца не иду заједно у школе, војска, полиција и друге институције, барем за сада, не дају никакве резултате, јер свака од њих функционише за себе. Корупција, крађа, криминал, убиства и суицидно понашање омладине је забрињавајуће, а „органи“ који су задужени да то изведу на чистац недовољно су активни и вјероватно спутани од социопатолошких субјеката који се још чине моћним. Носиоци функција, недовољно морално изграђени да понесу терет одговорности и умјесто отворене борбе за добробит наше заједнице они се понашају врло сервилно и крајње неодговорно.
Изгледа да овакво стање у БиХ одговара и међународној заједници која се врло чудно понаша; још увијек, нису дали класификацију овог рата, како ЕУ, тако ни УН које треба да надгледају људска права са свим својим органима и тијелима.
У праву је професор Ћазим Садиковић који каже да је међународна заједница у БиХ показала двоструко лице, дакле воде неконзистентну политику двоструких стандарда.
Много је ратних злочинаца на слободи, ништа се не предузима против њих, слободно шетају јер у дијелу народа имају истомишљенике који их чувају.
Послије свега овога сматрамо да су права човјека и грађанина БиХ врло угрожена, посебно права прве генерације, право на живот, слободу и приватно власништво.
Ова права морају бити универзална, што значи права за све људе и грађане, или нису права. Универзалност права посебно се може изводити из Опште повеље о људским правима, затим Конвенција о спријечавању и кажњавању геноцида, Декларација о правима човјека и грађанина и другим декларацијама и конвенцијама. Када гледамо односе између слободе, демократије и људских права онда морамо рећи да су уско и веома тијесно повезани, јер је демократија средство чувања слободе, а слобода је битан услов функционисања демократије.
„Libertas omnibus rebus favorabilior est“
слобода је од свих ствари најпреча, а Аристотел, када је ријеч о слободи каже:
„Слободан је онај који располаже самим собом, који живи ради себе сама, а не ради другога. Човјек који нема те особине је роб.“
Из свега овога видимо да се људска права непрекидно крше, људи се понекада врло арогантно – макијавелистички понашају „циљ оправдава средство“, умјесто прихватања Сократових порука теорије правичности
„да је боље бити жртва неправде, него је нанијети другоме.“
Позив људима да поштују једни друге, вјероватно је ову мисао од Сократа преузео њемачки филозоф Кант када је рекао да доброг човјека одликује
„поштовање према закону и поштовање према другом човјеку.“
На крају да кажемо, истина о карактеру рата мора се знати, јер хисторичари, социолози и други треба да без икакве пристраности, истражујући проблеме рата у БиХ, дођу до истине.
„Veritas nunquam perit“ (Сенека – истина никад не пропада).
Интелектуалац свјетског гласа Примо Леви, када су га савезници ослобађали из концентрационих логора, рекао је:
„Нису злочинци само они који су убијали него и они који су о злочинима шутјели.“
Мостар, јуни 2000. год.
____________________
1 Садиковић Ћазим: Људска права без заштите, Правни центар, 1998. год., стр. 23.
Литература:
- Садиковић Ћазим: Људска права без заштите, Правни центар, Сарајево, 1998.
- Хунтигтон Самуел: Сукоб цивилизација, Загреб, 1998.
- Чомски Наом (: Chomsky Naom): Моћ и терор, Загреб, 2003.
- Хелд Дејвид: Демократија и глобални поредак, Филип Вишњић, Београд, 1997.
- Група аутора: Демократија и људска права, Сарајево, 2002.
|
|
Задња измјена: 2004-10-19
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|