|
 Понедељак је 5. април 2004. године. Зубато прољетно сунце пецка развигорац затомљен у гранама високог растиња, којим некад оплеменише суморност Сутине.
Моје уморно, изгњечено тијело, осакаћено разноразним кемотерапијама и лажним антиоксидансима, којекакве руке спустише на бетонирани, ниски одар, дозвољавајући да ми се проријеђена, новоизникла коса простре, попут маховине, по сјеверозападној ивици намјењеног ми мезара.
Не могу крикнути; сви моји крици су давно одстрањени из мог грла. Ја сам стварно у мезарју сутинскоме, међу бијелим каменим спавачима с којима ћу дијелити сва свакодневља вјечног живота. Осјећам то и видим по хоџи и једном имаму провинцијском, који су се, попут гавранова, надвили надамном, чекајући да, што прије, заврше свој, овоземаљски посао око џеназа-намаза.
Покушавам угаслим очима обгрлити сва лица која зуре у дрвену крлетку, у коју ме оставише милости Божијој или свемиру необухватном.
Међу свим тим сподобама, драгим а и немилим људима и женама, мизантропима и човјекољупцима, у крајобразу мога вјечног почивалишта, овај, не примјећујем моје драге становнике и асимиланте БХ-пријестолнице: Чеду Кисића, Вељу Милошевића, Градимира Гојера, Бисеру Аликадић, Абида Кустурицу, Ивана Кордића, Гертруду Мунитић, Амилу Тафро...
Зашто не могу, међу овим скупом, пронаћи очи Авде Звонића, Браце Андрића, Владе Смољана, окамењених градоначелника, који су, за своје владавине и увијек, прихваћали умјетност као врлину и који су ми давно оплеменили душу својом привлачношћу, гостољубљем и шармом?!
Боже, ако те има (и који ћеш ме, као што овдје кажу, примити у своје дворе и двере), одговори ми зашто, кроз копрену својих видика, не примјећујем свиту боема умјетника, мештара и сплектароша, који су ми се, некад, мотали око ногу и покушавали стегнути руку?. Да, зашто не видим Владу Пуљића, Јусу Никшића, Флоријана Мичковића, Ицу Мутевелића, Анђелка Зеленику, Крешимира Шегу, Алију Цигића, Перу Кожула?. Можда сам им, оваква-никаква, постала више непривлачна, незанимљива и одурна?!. Не, не, јадни, нису засигурно знали за моје умирање...
Под штурим свјетлом прољетног поподнева, у овој опскурној шкатуљи, не могу разазнати да ли ми позоришна завјеса или сутински сфумато скривају Мекрему Вукотић, Татјану Фехер, Хаџију Хаџибајрамовић, Дану Курбалију и Анту Вицана, Хамицу Наметка, Дубравку Шуњић, Тонија Пехара? Можда су, ипак, присутни под својим театарским кринкама, вјешто распоређени на овоме природном минансцену? Или су и њима моји најмилији отказали „представу“, због смрти свог омиљеног харлекина?
2.
Зашто ми се овдје, пред Сјеверном капијом Мостара, не поклонише моји дубровачки господари и господе страдунске: Феђа Шеховић, Ђело Јусић, Луко Паљетак, Младен Главиновић, Милка Подруг-Кокотовић, Јагода Буић? (Њима, некоћ, представљах Алму на Вратима од Пила, подно Минчете и у Градској кавани спрам Кнежева двора).
Подамном се дроби већ давно испричана прича, док сунце над Сутином умире са мном мртвом.
Не видим, поред овог „крајпуташа“, (који ће ми одсад, домом бити) ни ситне очи Мире Бањац и фигуру Тамаре Ђедовић, нити назирем Арсена и Габи, Весну Парун, Алфија Кабиља и драгог Хрвоја Бошњака. Можда су ми моји сакрили телеграме и брзојаве саучешћа и сућути са Кнез Михаилове и Јелачића плаца, да би ми, ваљда, сакрили сузе у оку?
„Увијек све завршава ближе болу“, понавља мој пријатељ Арсен.
Боже, имала сам хиљаду и једну причу, а сада умирем сама. Остављена, напуштена и издана, у слијепој соби свога одра, у потпуном мраку „гдје се сјене роје“.
Гдје ми је Адис, моје мило дијете, мој очињи вид?! Зашто га нису довели овдје, у Сутину, да ме загрли посљедњи пут? Он је једино могао гледати „жену-нико“, жену-наказу и стрпљиво слушати њене приче из уста пуних жући. Утонуо је у мој сан... Прије од оних за које сањах најљепше снове.
|