|
Драги граде, градећи твој културни лик, вриједан метрополе, организовањем квалитетних изложби, књижевних вечери, промоција, трибина, и иних културних манифестација и сама се уграђивала у твоје име. Немој то заборавити!
Сад кад те напустила да би заувијек остала у теби, треба рећи да човјека кад понесу на табуту зна се ко је био.
Граде, био си „човјек њеног живота“!
Све за тебе, све због тебе. Његовала је твој лик, жељу да се о теби све најљепше чује, види, прича. Све остало је било маргинално. Њена приватност теби је била подређена. Понекад је од живота узимала звјездане тренутке. А ко није?!
Њене сузе нико није видио, а било их је, њену тугу нико није дијелио, а било је.
Под беспрекорном фризуром и дискретном, елегантном одјећом крила је своје плиме и осјеке.
Осврћем се на срећне године мог живота и видим те, Фадила, у мојој кући. Љепота дружења са мајком Љубицом магли ми вид. Разговори, кафенисање, ручкови, вечере, смијех, вицеви. Боле успомене.
Хвала ти, била си организатор моје прве изложбе. И неких послије.
Фадила, жао ми је што те нисам испратила тамо гдје ћемо сви кад куцне наш час.
Жалосно је што ми нико није јавио. Биће да је разлог што се прича да ме нема у животу.
Јест да је Београд „преко седам гора“, али није накрај свијета. А и са краја свијета може да се дође. Дошла бих ти. И Ти знаш да бих дошла и да ми је жао. Жао ми је!
Што смо старији све више нам се ломе зелене гране.
До задње капи испила си из чеше патње слаткоотровно вино живота.
Почивај, јер смрт је искупљење и опраштање.
Фадила, кроз земљу се улази на небеса!
Београд, 14. мај 2004. год.
|