|
Новеле Алије Наметка (Бајрам жртава, 1931.; Добри Бошњани, 1937.; Трава заборавка, 1966.) могле би се тематски сврстати у двије групе: приче с естетским садржајима и приче у којима се прате процеси пропадања бошњачког свијета с трагичним посљедицама распада патријархалног начина живота.
Новела „Бајрам жртава“ израз је Наметкове носталгично-естетске интиме којом он атмосферички заокружава и стваралачки прожима своје новеле. Већ прва прича „Кмет“ говори о пишчевом схватању живота како у његовим одређеним локално-временским релацијама, тако и у његовој опћој датости које је израз традиционалног менталитета његових јунака и њихов однос према савременим животним појавностима. С понашањем јунака писац се поистовјећује, преображава њихова животна искушења у тиху жалбу над прошлим временима и над судбином која их је снашла, такођер уочава људску постојаност коју ни та промијењена времена нису начела. Наметак је у овој новели приказао душевност кмета Ахмета, који своме аги Џанкићу, с којим га је невоља изједначила, носи трећину, те Џанкићев понос који то, усправног става, одбија, јер није спао на то да му се милостиња дијели. Црте поноса, скромности, понизности, али и моралне постојаности, писац приповједачки прати у међуратном времену аграрне реформе без икаквог финансијског обештећења земљопосједника што доводи до крупних морално-економских преображаја и ломова у породицама бивших ага и бегова. Понекад се Наметкова новела претвара у репортажу и удаљава од књижевности, али то се догађа када приповиједа о непосредној савремености језиком интелектуалаца социолога, а када своју прозу отопли причом јунака, у првом лицу у њој заискри морална естетика муслиманске традиције.
Наметак није само хроничар истрошеног живота бившег племениташког слоја, он је и животни сапутник и душевни истовјетник мноштва малих, у себе и своју судбину затворених људи. Он пише о тешкоћама њихове међуратне савремености, о животној стварности у сталном сукобу с традиционалним менталитетом, али је осјећајно окренут прошлости и њеним вриједностима. Нова времена су и у Наметковим новелама зла судбина старог угледа, богатства и моћи, тема позната из бошњачке књижевности аустроугарског доба.
У новели „Његова осуда“ та зла судбина се, у Омеру преображава у морал који није могуће преживјети. То је поема трагичне повијести Омерове и његових предака у њој. „С вјечном ће се срамотом спомињати моје име“, говори Омер кад чује да му бивши кмет у његовој кули пролијева вино и коље крмче у Мухамед-агиној одаји. Омер пали ту одају и гори с њом. Нешто као нечиста крв или заслужена коб притискује овај животни конац главног јунака, а у исто вријеме дјелује људски трагично, као нешто што он није могао избјећи. Чак ни писац не жали за њим, већ га посматра без пристраности у овом моралном суочењу, без заобилажења гријеха прошлости, посматра с разумјевањем што га је стигло и шта није могао ни знао мимоићи.
То је било ново књижевно осјећање друштвене хисторије Бошњака, конкретизирано, објективно, суочено и са нелијепим, нељудским, неподобним. Циклус о Дуранићима најбоље изражава Наметково настављање муслиманске социјалне рапсодије. Чланови породице Дуранић преко ноћи остају без посједа, па су присиљени да не бирају средства ради свог одржања. Али материјално пропадање прати и колебљивост у односу према традиционалним начелима или чак морални пад појединих чланова.
Међутим други Наметкови јунаци садрже у себи довољно животне снаге и природног нагона да поново успоставе привремено поремећену моралну равнотежу и наду своје мјесто у животу. Његова јунакиња Хасна (Препорука) послије животних искушења постаје радница у творници духана, прихватајући то као животно рјешење. Тај чин представља поново налажење старих моралних назора, с којима се Хасна супротставља неморалу опћег и безостатног искоришћавања, праћеног најсавременијим уцјенама. Тако се показује да Наметак не жали за оним што је било негативно у тим временима већ жали за позитивним моралним и животним вриједностима, за честитошћу и личним поштењем, за равнотежом етичких назора, за складним односима међу људима, и разумијевањем туђих судбина, за животном сигурношћу и повјерењем у будућност. Из неких његових проза извија се једна дубља лична трагика његових јунака када, напримјер, Омер Алајбеговић (Његова осуда) продаје племићку кулу, симбол угледа његове породице, свјестан да својим потомцима не оставља ништа од успомене својих предака, али не може поднијети да нови власник вријеђа сјећање на њих. Постоји у Наметковим новелама једна хуманизација социјално присутних јунака, скренутих са животног пута, такођер се јавља и чврст морални став, понос појединца, достојанство биједе гдје јунаци не могу маштом надокнадити стварност живота.
„Трава заборавка“ је сва заснована на сновиђењима, која се увлаче у живот као судбина. Ово је прича о Салиху што стаде на траву заборавку између двије приведене дјевојке и изгуби свијест гдје се налази. Али, у њему превлада она њежна, с добротом душе Емина, над снажном и здравом Секаном.
Бошњачки читалац и критичар доживљава Наметка као свог писца и његово дјело као слику и израз бошњачког свијета и живота. Хрватски критичар, на другој страни, посматрајући Наметка у склопу хрватске књижевности замјера му због фолклоризма, којим он означава све оно оријентално-исламско и бошњачко које је битност овог свијета насупрот хрватско-католичком, затим приговара му због регионалног приказивања само живота Бошњака, због носталгичне окренутости према прошлом, због идилизма и идеализације некадашњег бошњачког свијета, његовог патријархалног менталитета, што је хрватском критичару и читаоцу далеко и туђе, што он не разумије и емоционално не прихвата, јер није у духовном складу са његовим бићем, иако жели да Наметка посматра у склопу хрватске књижевности. Наметак је сентиментално везан за бошњачки свијет и његову прошлост, па је његова новелистика уздах за временима којих више нема. Оно што се у Наметковој прози може уочити је пут којим су прошли његови јунаци, у бурним временима, од материјалног пропадања и моралних клонућа до преображаја. А тај преображај ни би био могућ да није било чврстих моралних назора који су наслијеђени из прошлости. Поетички се Наметак можда не може поредити с Андрићем, али се може поредити са својим претходницима: Сарајлићем, Мулабдићем, Османом-Азизом, ... у смислу приповједачке развијености бошњачке социјалне прозе.
Иво Андрић приказивао је босанско-муслимански свијет у егзотичном и одбојном доживљају западњака и са антипатијом према његовом духу, култури и повијесној улози на босанским просторима. Андрић је писао о босанско-муслиманском свијету као „чудном“, истоком оптерећеном и психички уврнутом чије је јунаке представљао иронично и подругљиво. За разлику од њега, Алија Наметак волио је Босну и њене људе, а у својим дјелима поистовјећује се са понашањем својих јунака. Он са њима тугује, плаче и болује, али се и смије и радује.
____________________
1 Порука Алије Наметка његовим јунацима, читаоцима и самом себи, предговор књизи Трава заборавка.
(наставља се)
|