|
Пункт 32А:
ручни бацач, калашњиков, танџара,
кумулативна мина, тромблон, кашикара,
нигдје пиштоља – оружја за заштиту
и суицид.
– Изволите, господине. Јесте ли нешто требали? –
пита ме представник Цивилне заштите.
– Треба да предам овај материјал –
одмахујем подебљом бијелом ковертом.
– Шта Вам је то?
– Нови рукопис афоризама и графита.
Растегљив, тих осмијех човјека из ЦЗ-е.
– Господине, добра Вам је шала, али ми прикупљамо
из рата заостало наоружање и минско експлозивна средства.
– Уопште није шала. Овај рукопис је паклена направа.
Цивилњак одлази до официра СФОР-а. Преводилац
ломи врат између сфороваца и човјека из ЦЗ-е.
Одмјеравају бијелу коверту. Можда је
писмо-бомба. Може бити и антракс. Изговарају
моје име. Екрем, источњачко, тамне пути, Ел-Каида...
Све је могуће.
Уз одобрење официра СФОР-а преводилац ме пита
због чега је тај материјал опасан.
– Зато, господине, што је истинит. Прецизан.
Погађа у немјесто. Бори се против корупције,
спрјечава проституцију и трговину људима.
Отвара нова радна мјеста. Поспјешује привреду
и економију. Разоткрива афере. Указује на промашаје...
– Мистер Екрем, Екстрем, пардон Eqrem –
прекида ме официр СФОР-а, а преводилац
наставља: – Али, то не убија!?
– Убија, господине, нажалост. И оне који га пишу
и оне о којима се говори. Убија испотиха.
– Онда је то стварно опасно – устврди представник ЦЗ-е.
– Јашта је него опасно – велим ја – чим га неће Федерална
агенција за издаваштво, а ни накладништво.
Преводилац је рецитовао ријечи капетана СФОР-а како ће
мој рукопис понијети у своју земљу, понудити га издавачким
кућама и штампати у милионском тиражу; те да ће ургирати
да ме приме у Партнерство за мир, а пошто сам без посла
погледаће некога у Пакту о стабилности.
Након овога чврсто сам одлучио
више нећу спавати поподне
ни скидати са очију.
|