|
Градимир Гојер је схватио и рекао пуно више, него што ће икад многим људима бити јасно, или уопће поћи за руком да кажу. Наравно, то значи и подразумијева ону врсту говора коју многи избјегавају, себично настојећи да не афирмирају другог човјека, прешуткујући његово дјело. Мада и тако, други – као и сви, хтјели не хтјели, опет, довољно говоре: собом. И опет: својим присуством. И опет, дакле: том не/себичношћу, а тако јој додајући и јасан предзнак своје појаве и претварајући своју појаву у предзнак, чак. Градимир Гојер види и биљежи несебичношћу своје раскошне људске природе с позитивним предзнаком, што је људима тако ријетко блиско и у навици. Мада нам је свима и увијек у нади и рачуници с којом пролазимо. Макар потајно вјерујемо да то што јесмо и јесте, барем неко одозго – види све. Зато, иако смо то надом укалкулирали, као бића невјероватноћи одана природом и животом који је потпуна невјероватноћа и чиста немогућност – као само гранично мјесто свега што живот значи и јесте, остајемо запањени видећи, како је то што смо жељели и могуће и уистину: стварно! Таман смо, склони шухви, почели мислити како је то сасвим другачије, а ето, неко је хтио и собом и само њему датом приликом нешто рећи и о нама! И наша вјера у човјека и тако сопствену прилику оснажена је, она види како има смисла, јер – није без основа!
Књига Градимира Гојера Тузлански театарски пастели – скице & мотиви..., дио је те могућности животнога и инвентивно-креативнога сјаја његове, у свему осебујне појаве. Његове духовне и културне ширине, његове културологијске идентификације и постварења његове конституције у окружењу и времену, у себи и нама, на истом путу и у тренутку за који смо имали разлога мислити како је већ прошао и, како га поуздано, више и: нема. Јер, пуно људи зна како тешко опада с гране лист и како лахко, а заувијек престаје живот. А Гојер то подразумијева и послије лијепих тузланских година пролази сјећањем, простором, временом, лицима, сценама, биљешкама, обрће скице и мотиве, реда своје пастеле – без којих ни нас оваквих сада – уопће не би било и не би могло бити у овоме односу! Његово човјекољубље је чисти бескрај доброте. Иначе, о самом своме дјелу и поријеклу, имали бисмо увелико мањкаву представу. Окружење је оно у шта смо га/се успјели претворити. Оно је онакво како смо га успјели видјети и већ тиме смо га битно одредили за себе, али и за друге.
Фасцинантно је, с колико доброте и уистину племените непретенциозности, Градимир Гојер оставља културологијски траг на путу којим пролази, чинећи га проходним до правца магистралнога сјаја. То је, као да у љетној ноћи из цвијетне крунице труси поленов прах, који ће у долазећем јутру, на орошеном листу постати: обојен траг. То је толико природно, блиско и иманентно техници пастела, да је подударност Гојерове намјере и исказа, наслова ове књиге и њезинога садржаја – чисто значење у феноменолошкој матрици културне пројекције и њезинога смисла у простору и времену. Остат ће вјечна, неодгонетнута тајна, како је стизао урадити све то што видимо и што ће сада, када је ту: заувијек трајати. (Ријечи: неодгонетнута тајна – стављам под наводнике због тога што носе снажну асоцијацију, јер су у наслову изврсне књиге поезије писца и пјесника Хамдије Демировића, иначе театролога – а објављене у библиотеци Нада, у сарајевској Свјетлости, 1976. године.)
Градимир Гојер је у несмиљеној динамици свога времена и смицања свијетова на свом путу написао, објавио и оставио више књига, а своје живљење претворио у свеколики смисао дјелања ради даровања. То је човјек који воли, а љубав штедро дарује. Времена су таква, па му се, неријетко и то узима као гријех. Али, Градимир Гојер је човјек који пише и који зна: то што чини другачије се уписује. Потом, он нема ништа против: нека покуша ко год хоће и нека послије, с најбоље одабраног мјеста и растојања, сам погледа и своју слику, јер зрцало је ту макар одражавало и пуку празнину. Гојер је наиме, одавно схватио како је тек и само: човјек меду људима. Уистину Човјек, не тек – сјена. Да је томе тако, свједочи собом и својим књигама које су пуне других људи и њихових дјела и његове доброте у разазнавању и сви, њима обухваћени, могу препознати и јасно видјети сопствени значај. Тако, из самога центришта, Гојер себе ставља на страну, свјестан вриједности присуства невидљивог.
Предано радећи као театарски редитељ и тако, без дистанце живећи несмиљени дрил професионалне етике, Градимир Гојер, као да и не помишља да се троши уредујући свијет по своме. Ни најмање није једноставно разумјети како је Гојер уопће, уз све што ради и што је радио, могао живјети и мислити још нешто. Ово, утолико прије што театар не оставља простор за двије љубави, а Гојер се појављује као човјек којега у његовим редатељским подухватима и театарским несаницама играју на позоришним даскама, али који је разумио у којој мјери је Живот као такав – представа без краја и мимо сјаја који распознајемо у сопственој жељи кад укључујемо сценску расвјету, користимо звучне ефекте или: све дајемо редатељској или глумачкој улози.
Наиме, свака казалишна представа је несмиљено трошење и енергетско претакање свега што је чини. Представа је сатирање свега што у њу улази, тек ради тицаја – намјерно не кажемо: утјецаја – тек да би произвела овлашан, лагахан додир, као дактил људскога сна барем у првом реду гледалишта. Та, технологијски гледано најкомплициранија machine овосвјетских послова каквом сматрам театар – нема милости ни према једном атому који је чини и по томе је од свега другог уистину сличнија животу, јер успјех се мјери само пљеском гледалишта, док се ознојни актери још боре за зрак и клањају се – настојећи у сумраку разазнати лица гледатеља. Зато је крупно питање: Како је настала ова изврсна и драгоцјена књига?
То је књига која отвара и умногоме одражава неспознатости тузланског театарског и културног миљеа, а сам театар и његове људе чини неуспоредиво значајнијим од сваког поимања изнутра и до сада. Ова књига досеже културолошку ауру друштвенога контекста који имплицира и театар, или: у којему театар пулсира као његово срце. Књига у којој аутор управо својом добротом, ширином увида и виспреношћу промишљања непретенциозно афирмира неспознатост људских и инвентивно-креативних величина и њихов несебичан дар другим Људима у културној средини коју зовемо Тузла.
Тузлански театарски пастели – скице & мотиви... Градимира Гојера су истинити и тако: стварни. И нема погледа кроз ову књигу који неће уочити колико је значајно њезино појављивање за укупност слике и артикулирање односа и увјета који је рециклирају. Гојер је човјек неизмјерне позитивне енергије у којој се отапа сваки отпор и опстаје могућност људскога сна. Гојер је од оних, нажалост, уистину малобројних људи који знају: књига је човјек не само као стил списатеља, књига је човјек јер човјек без књиге не постоји! Потом и дакле, Градимир Гојер управо због тога – пише своје књиге.
Уствари, Гојер је човјек од књиге и зато зна да су и други људи ако ишта вриједе, тек: књиге које ће ваљати и другим људима јер ће их испунити људскошћу. Своје књиге, Гојер људима испуњен, прво испуњава собом. Његове књиге стога имају стваран људски садржај и смисао. Њихов садржај лелуја као у емулзији, отопљен у невиђеној креативној и хуманистичкој енергији овога човјека. Њихов садржај је тако: Човјек, par exellance.
Ријечју и фотографијом, сјећањем и фактографијом испред читатеља дефилирају Радослав Зорановић – Зоран, глумац и четврт стољећа равнатељ тузланског театра. Театарски посленик који фундира професионализам у тузланском театру, али судјелује и у оснивању Академије сценских умјетности у Сарајеву, Југославенских позоришних игара – Стеријино позорје у Новом Саду, Фестивала дјетета у Шибенику, дјелује као предсједник Заједнице професионалних позоришта Босне и Херцеговине. Мустафа Хаџиалић – дугогодишњи директор Народног позоришта Тузла, посебно одан излажењу часописа Позориште. Нијаз Алиспахић – књижевник, драмски писац, драматург, лектор и умјетнички директор Народног позоришта Тузла, дугогодишњи уредник часописа Позориште. Часопис Позориште и његови сјајни захвати у театарски живот. Елдин Табучић, директор. Испред читатеља пролазе драмски писци и њихова дјела. Јован Христић. Хенрик Ибзен. Дервиш Сушић. Миодраг Жалица. Бранислав Нушић. Мирослав Јанчић. Ахмед Мурадбеговић. Алија Исаковић. Златко Топчић. Иван Ловреновић. Меша Селимовић. Лада Каштелан. Слободан Стојановић. Златко Југовић. Фатмир Алиспахић. Сјајни сликари и сценографи. Исмет Мујезиновић. Мевлудин Екмечић. Мемо Дервишевић. Ервин Плеше – Деда. Академик Аффан Рамић. Несим Тахировић. Глумци. Макс Дамаџић. Деса и Здравко Биоградлија. Заим Музаферија. Марко Станић. Мирсад Тука. Мухарем Осмић. Викторија Стефановић. Владо Керошевић. Томислав Крстић. Мелиха Факић. Миленко Иликтаревић. Зоран Бечић. Селма Алиспахић. Емир Хаџихафизбеговић. Едина Папо. Миодраг Мића Митровић. Аутори музике. Честмир Душек – Мирко. Асим Хорозић. Зоран Обреновић. Градоначелници Селим Бешлагић и Јасмин Имамовић. Тонци и расвјетљивачи. Инспицијенти и суфлери. Костимографи и реквизитери. Пробе, праизведбе, премијере, репризе. Путовања и гостовања. У Босни и Херцеговини, али и у земљама сада еx-YУ и САД-а... Драмски студио Народног позоришта Тузла. Дјечије казалиште и луткари. Људи и појаве, изложбе и представљања. Редатељски листићи и листине. Плакати, позивнице и афише. Укоричена значења, смислови и ликови. Све пропуштено кроз оптику и мултиплицирано виђење Градимира Гојера у његове записе и списе који све то сада – чувају заувијек.
Гојерова непретенциозност одреднице скице & мотиви, дата већ у наслову књиге, остаје по страни као урођена и пука скромност у нашем сусрету с његовим есејом о драмском опусу Дервиша Сушића, под насловом: Драматичар Дервиш Сушић. Ријеч је о тексту у којем одједанпут пред нама искрсава на само врстан драматичар Дервиш Сушић, већ и зналац, суптилан опсерватор његовога драмског и драматизираног текста – редатељ Градимир Гојер. Овоме сличан по заснованости и снази исказа је и Гојеров текст: Часопис Позориште – Авангардност у свом времену, потреба у данашњем, као и текст: Ахмед Мурадбеговић – Реформатор и антиципатор у Тузли. Нису мање драгоцјени ни глумачки портрети тузланске театарске сцене које доноси одјељак књиге насловљен као: Глумачке каријатиде. Градимир Гојер, човјек урођене скромности и стварне културне мјере, увијек даје пуно више другима него што и помишља да би могао узети за себе.
Чини се, овакве књиге су оно што културологијски гледано, а ради културолошкога раста и артикулације културнога простора, изнад свега требамо. Оне доносе оно, чему се без зазора можемо и требамо радовати. Оно, што у одсуству, никако не умијемо цијенити, а што појављивањем тешко буди наш замрли нерв о тој потреби. Градимир Гојер, као појава у сваком погледу, јесте човјек који то зна и који управо због тога – пише овакву књигу. Ако само овлаш погледамо колико људи који проходе овом књигом више није међу живима, проћи ће нас трнци, јер и да нису у књизи, очито је, они опстају у нама и кад о томе не размишљамо. А Градимир Гојер пишући своју књигу – враћа и наш дуг.
Овдје, потребно је казати и слиједеће: Народно позориште Тузла, које је издавач ове књиге, једна је од оних уистину за наше прилике малобројних институција културе, која не да није штедјела и зазирала од улагања у пратећу издавачку и пропагандну дјелатност, него је поуздано – имајући високу свијест о значају – улагала и преко својих стварних могућности. Зато данас, осим укоричених годишта часописа Позориште, који, нажалост, више не излази – уз ову кућу стоје изванредне књиге и монографије, колекције плаката, афиша, позоришних програма, позоришне фотографије, па и ова изврсна књига коју је написао Градимир Гојер, а која је и у издавачкој дјелатности ове институције и међу књигама Градимира Гојера – јединствена. Она се издваја, прије свега по ширини културолошкога захвата и снази Гојеровог културологијског разумијевања појаве, смисла и циља њезинога настајања.
Књигу је уредио Фатмир Алиспахић, а изврсно дизајнирала Адела Бајрић. Књига осим уистину вриједних текстова, написа и записа Градимира Гојера, доноси и обиље фотографија из театарског живота у Тузли и градских призора са тузланских улица.
Па, мислимо, како је Градимир Гојер поуздано, једини човјек који би сличне књиге могао направити о Мостару, Сарајеву, Зеници, ако не и о још неким градовима и њиховим људима у Босни и Херцеговини. И, како би било племенито: позвати га, замолити га и помоћи му да то учини.
Просинца, 2003.
|