|
А та прича има свој мото у поучном Јесењиновом стиху у којем велики пјесник подсјећа да „Све што живи на овом свијету, неки ожиљак има...“. Амра, иза које је остало тешко дјетињство, људски је живот, како сама каже „доживљавала као чаролију“. Чаролија је за њу „рађање новог бића, читав његов живот, па и сама смрт“. По схваћању вјерника, живот је Божије давање јер, „Бог даје живот и узима га када он то жели“. Премда су ове ријечи похвала Божијим моћима, оне у исто вријеме откривају и другу страну било чије моћи, па и саме Божије. Поготово у ситуацијама када људи, обични мали природни смртници, преузму моћ управљања судбинама и животима других припадника своје врсте. Свјесна те опасности, списатељица се на почетку свога казивања пита „Ко им је дао право да буду Богови?“
Одговор на то филозофско и животно питање препуштам самим читатељима.
Своју ратну животну исповијест списатељица започиње грозоморним догађајем с почетка рата у Мостару, када је уз Бајрамске благдане у сјеверном дијелу града, експлозивом срушена једна од зграда војарне ЈНА, познате под именом „Сјеверни логор“. Био је то увод у крвава ратна догађања наредних мјесеци и година. У тим су догађањима Мостар и Херцеговина показали лице какво до тада нисмо познавали. На том су лицу остали ожиљци злих људских умова и руку, које ће памтити неколико садашњих и будућих генерација.
Амрина прича води нас кроз бурне догађаје у којима се збивала сецесија нељудског од људског и зла од добра. А све је до тога времена живјело под маском привидног јединства. Након рушења зида који нас је привидно спајао, једни су отишли на своју, а други остали на нашој, људској страни. У таквим ситуацијама, од правилне процјене, интуиције или једноставно страха, овиси какве ће потезе сватко од нас повући у рјешавању властите судбине. Амрина интуиција или страх, свеједно, звали су на одлазак. Мехина процјена, умјесто оправдане сумње, крила је у себи неопрез, а умјесто одласка призивала останак.
Све што ће се потом догађати, показат ће да су сумња, неповјерење и страх многима у катаклизмичном времену сачували животе, а многе од оних друге који су свима вјеровали, та је вјера, нажалост, одвела у смрт. Јер, нисмо сви од исте мајке, а и да јесмо, нарав нам није иста. Повијест нас томе учи, али нам подсвијест не нуди увијек најбоља рјешења и праве одговоре.
Описујући свјесна и подсвјесна превирања и промишљања у своме и супруговом бићу, што су се тога прољећа ројила у њиховим главама попут пчела у кошницама, списатељица издваја бројне детаље који зорно свједоче о узвишеним надама и ниским људским страстима. Док су једни у вртовима свога живота гајили наде у повратак добра, други су у мочвари запуштених и подивљалих страсти смишљали освете и чинили зла невиним људима. У вријеме глади једни су давали, а други узимали. У дане туге једни су тјешили, а други пријетили. У ноћима страха, једни су смиривали, а други плашили.
Рат је стање у којем је за све добре људе живот пакао, а за зле – рај. У миру су та стања постављена обрнутим редосљедом. Свјесна тога, списатељица као главна јунакиња ове интимистичке ратне прозе, улаже максималне напоре да, као пчела радилица, сачува своје јато на окупу. У томе јату нису само њезина дјеца и њезини чланови породице, већ и сви драги људи из сусједства које је задесила иста, зла судбина. Она гласом, покретом и добрим дјелом подиже морал, она гледа у сутра без рата и оружја, без мржње и освете. Њезина је мисао увијек чиста и племенита. Суосјећајна према свима, чак и према онима који сију сјеме зла. С надом да то зло неће изнићи и да коријење неће пустити, ту на нашој земљи босанскохерцеговачкој, гдје га је, на жалост, увијек било у дугој, богатој, али и трновитој повијести.
Пишући аутентичну прозу по сјећању на ратне догађаје, списатељица се присјећа појединих људи и нељуди, наводећи њихова имена, све с циљем да за ново вријеме свијетлим словима означи сјајне људске ликове и маркира црне сподобе у људском облику. Многе од тих сподоба и данас слободно ходају мостарским улицама и улицама других градова и мјеста и својим присуством узнемирују наше мисли и трују наше, још увијек ратом разорене и унакажене квартове и насеља. Али живот је такав. Неправда често погађа оне који је ни по чему не заслужују, а правда не стигне оне који ништа доброга не завријеђују.
Тужна прича о страдању 107 људи у Мостару, међу којима је, поред Амрина супруга Мехе и његових вршњака, било доста дјечака и стараца, опомена је коју вријеме не смије избрисати. Њихови насилно одузети животи, морају бити пријетња и оштра порука свим творцима зла, да не могу мирно ходати нашим стазама, да своја недјела однесу у мрачне просторе, те да заједно с њима нестану с лица земље коју красе чудесне природне љепоте, створене за ширење добра и ништење свакога зла, људскога понајприје.
Истина о људима из мостарских насеља Залик, Царина, Пасјак, Врапчићи, Бијело Поље и Раштани, које су мучки и без икаквог разлога убили српски злочинци, само је једно у низу свједочења о злочинима што су се догодили за вријеме агресорског рата у Босни и Херцеговини. Сличних је злочина било и на другим мјестима и са другим националним предзнацима, али овај је био међу првима и отворио је вулкан ратног зла, чија је ужарена лава прогутала на стотине хиљада људских живота на нашим трусним балканским просторима.
Не улазећи у разматрање других књижевних обиљежја овога интимистичног прозног казивања о страдању људи Мостара, у времену између два прољетна Бајрамска благдана 1992. године, топло препоручујем читање ове емотивне прозе, која је, увјерен сам, једно од најпотреснијих свједочења о ратним догађањима у Мостару и БиХ у периоду од почетка 1992. до краја 1995. године. Ма како била болна, та казивања су животне истине о нама, од којих не смијемо бјежати и које морамо записати и оставити будућим генерацијама, као опомену да се исте ствари никада више не понове. И да се свуда и у свако вријеме боре за добро, а против свих врста зла која, привидно питоме људе, понекад претварају у дивље звијери. Хвала ауторици у име свих нас што својом причом, осветољубиве одвикава од освете, а мирољубиве учвршћује у увјерењу да су на правом путу.
|