|
У организацији Амбасаде Босне и Херцеговине у Београду, Центра за мир и мултиетничку сарадњу из Мостара и београдског Музеја историје Југославије, недавно је у Галерији Музеја историје Југославије отворена изложба „Стари мост – споменик мира“ посвећена историји изградње, рушења новембра 1993. године и обнављања Старог моста у Мостару које је у току. Изложба је у Београд стигла након прошлогодишњих гостовања у Бечу, Загребу и Сарајеву.
|
|
Много је солидних двојки у бившој Југославији подељено на тему „Мостови у делу Иве Андрића“. Пре ратне амнезије, сви су знали да је Андрић мало које људско дело сматрао вреднијим од мостова. Зашто? Писац је објашњавао да је мост место где је човек наишао на препреку и није застао, и да је наша нада „увек на другој страни“. Фридрих Ниче је човека поредио с мостом, верујући да је људски „напор премошћења“ особина најдостојнија љубави. „Живот је танак мост над безданом, али не треба се плашити“, учио је рабин Нахман из Вроцлава.
|
Аднан Терзић отвара изложбу у Београду
|
|
Кад се изговори реч „мост“, ја угледам увек исти лук, који је четири стотине година стајао уоквирен небом и брдима, која мењају боју. Говорим о мосту који је уграђен у име Мостара и у генерације његових људи. Из дворишта своје куће на Бранковцу дубоким очима га је гледао песник Алекса Шантић. На њему је застајала моја прабаба, обучена као особа из етнолошког музеја. Прелазио га је мој деда на својим свакодневним шетњама око града. Баба је пажљиво ступала по његовом склиском камену, док је, уз ритуалне уздахе, вукла цегере са пијаце. Мајка је са својих прозора гледала како завесе кише падају по кровним плочама његових двеју кула. Тих послератних година, она се сита насмрзавала, живећи у лепој каменој кући изнад моста. Отац је ту долазио да јој се удвара и да деле некакву чорбу која је њима изгледала романтична а мени стидно-сиротињска. Сви парови из мог приватног Маконда, загрљени су прелазили мост. Да је неко упитао просечног Мостарца: „Тај мост или твој живот?“, подозревам да би многи изабрали живот – али са јаким осећајем гриже савести.
У XIX веку, западни путописци су га често називали „римским мостом“ јер нису могли претпоставити да је нешто тако складно направио исламски архитекта. Увек ме лично вређала та култур-расистичка претпоставка. Класична отоманска архитектура са својим орнаментима, култом светла и воде, јесте суптилност сама. Једном сам написао да је рука која је направила Стари мост била рука божја а да ју је на главу, кад га је болела, и на срце, када се клео, полагао неимар Хајрудин, ученик великог Синана. Поредио сам тај мост са исламским прозором кроз који је топли дах Медитерана продирао у континент. Чудим се људима, спремним да се одрекну иједне форме уљуђености којој су имали срећу да буду изложени. Што се мене тиче, могуће је да ми је Стари мост подарио идеју склада, по којој мерим лепоту ствари које сам касније срео у животу.
Када бих дошао у Мостар, мост бих посетио последњи. Њушкао бих по најзабаченијим махалама, обраћајући пажњу на мирисе, чемпресе, куће са „лахким одајама“, цветове нара и олеандре око Радобоље. Тек након одлагања, налик на трему, попео бих се на мост. У проширеном простору витлале су беле млинице и Коски Мехмед-пашина џамија. Зелена вода је вртложила. Како је висок!, помислио бих увек. Чудо је деловало. То је било то.
|
Са изложбе „Стари мост – споменик мира“
(Фото: Анђел Милун)
|
|
Заплакао сам кад сам чуо да је срушен. Филмски снимак рушења видео сам годинама касније. Забезекнуто сам зурио у топовски удар један, па још један. Дим! Мост који пада! Мој пријатељ је знао човека који га је срушио. Дуго су редовно вечерали заједно. Био је нормалан човек, каже. Један у галерији нормалних људи који су украсили ову деценију.
Десет година нисам долазио у Мостар. Нисам желео да мислим на све страхоте које су се десиле. У другом Миленијуму, у другој инкарнацији дошао сам поново. Ходао сам кроз суреалан град. Контраст између нових и изрешетаних зграда био је да се смрзнеш. У парку у Лиска улици налазило се гробље. Ред кућа преко пута гимназије у коју су ми ишли отац, мајка, тетка, стриц... личио је на Берлин из 1945. Недалеко одатле су радиле мермерне посластичарнице и кафићи који би украсили неку минхенску улицу. Из западног се у источни део града прелазило нормално. Обишао сам село крај Мостара, у ком су живела браћа мог деде. Њихове куће су биле без кровова. Само један човек се вратио. Одвезао сам се до срушене цркве у којој је мој прадеда сретао Алексу Шантића. Са нашег гробља с погледом зурио сам право у место гдје је био мост.
Онда сам се спустио у стари град и, кроз некакав камени пролаз, пришао мосту. Суочио сам се са дубоком тишином, као да је мост био звук. Танким металним мостом, проходао сам „по ваздуху“ над Неретвом и мислио: никад га нисам видео из ове перспективе. Парадоксално, град ми је са својим мирисима, кањоном, кулама, изгледао леп чак и у том стању. Био сам као надуван од осећаја дубоке нереалности, од реалности... која није вероватна. Изроњени каменови, који су некад били део моста, лежали су послагани на пећину. Не знајући шта бих са собом, отишао сам да бројим те каменове.
Прошлог лета сам посетио Мостар са својом америчком пријатељицом. Заливали смо јегуљу „мисном“ жилавком на Рондоу и шетали кроз тунеле платана. Будили смо се у обасјана мостарска јутра. Велики сјај био је иза жалузина. У глави ми је трештала музика из филма Медитеранео док сам је водио ка продавници ћилима у Поткујунџилуку. Власник радње нам је објашњавао смисао утканих знакова. Ово је симбол спиритуалне чистоте. Онај тамо зрачи „једноставношћу до савршенства“. Обрнута камила је симбол бесмртности. Изашли смо из продавнице у којој су ћилими причали приче и осврнули се на живи свет око нас и његове симболе. Лептир купусар је био симбол једноставне лепоте. Кисело дрво, које је вирило из рушевина, било је симбол прошлог рата. Усред тих симбола, неки сиромашак је продавао пар старих ципела. Док сам својој америчкој гошћи „објашњавао ствари“, смрзнута сентименталност је почињала да клизи као неки унутрашњи глечер. Заплакао би човек да не преводи. Ушли смо у двориште Коски Мехмед-пашине џамије, у ком је шадрван славио Бога и одакле је пуцао поглед на мост. Био је под скелама. Чинило ми се да радници раде брзо. Неко је рекао да тај обновљени мост неће бити мост него споменик мосту. Многи су обећали да ће он бити „лепши и старији“ – зато што је камен узет са Хајрудиновог каменолома, само из дубљег, геолошки древнијег слоја. Док су се радници довикивали тридесет метара изнад воде, лептир купусар је слетао на кисело дрво. Смоква је мирисала мирисом мог детињства. Два дивља мачета су се играла, преврћући се једно преко другог. Мост се, из света Платонових идеја, враћао на земљу.
(„Време“)
|
|
Задња измјена: 2004-07-15
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|