|
Пандур се представио поставком од педесетак радова насловљеном Оковани град алудирајући на године посљедње ратне катаклизме када је Мостар био потпуно блокиран, остављен и препуштен сам себи. Ланце је требало покидати и тријумфовати на силама деструкције. Пандур је свакако желио показати виталност његових грађана, неуништивост њиховог духа, жељу за опстанком и креативну компоненту која ни тада није утихнула.
Већину изложених слика у барељефу на бакру, рађених у техници бојбак, умјетник је створио посљедњих година док је само мали дио представљао раније радове чиме је представио своју узлазну умјетничку стазу. У централни дио поставке аутор је смјестио рад Оковани град желећи га акцентирати, јер је сматрао да поруке и сама његова сторија имају универзално значење јер се односе на све градове сличне судбине. Тиме је створена референтна тачка између умјетникових опсервација прије и послије ратне катаклизме.
И док су радови из претходног периода препуни лирске занесености која се преплиће са фантастиком замишљених егзотичних предјелишта, са увијек присутним завичајем као незаобилазним инспиративним генератором, Оковани град чини слику опскурне збиље са манифестацијама интелектуалне и физичке патње умјетника коју је прошао дијелећи судбину града уништаваног са околних брда.
У основи распјевани лирик и заштитник Ероса, дубоко потресен деструкцијом и уништавањем цивилизације Рамиз Пандур еманира реминисценције на те догађаје који су се дубоко урезали у његову меморију. Оковани град је ликовна хроника патње, вапаја, потиштености, непребола али и надања овдје датог у симболу пјева птице која није одлетјела као што ни човјек није отишао из свог завичаја. Нижу се симболичне представе чија коначна значења и ишчитавања остају трајно отворена и као таква постају више интригантна.
На отварању изложбе у галерији Музеја Сарајева „1878-1918“ промотивно је изведена композиција Оковани град композитора Мире Пандура, сина умјетника. По први пут отац и син су заједно наступили са дјелима јединственог назива. Очито да је инспирација била заједничка. Слика је музички надограђена, њена је снага још више потврђена, музика је дала четврту димензију овом ликовном дјелу. Откриле су се замагљене наслаге под посребреним барељефом на бакру. Атмосфера је у експлицитној форми наглашена и слика је добила нове обрисе, нове слојеве који су је чинили сложенијом и јединственијом.
Фрагменти слике са вертикално распетим ланцима, без обзира што подцртавају окове над градом, асоцирају на вјечиту борбу за апсолутну слободу и потребу човјека да изађе из затвореног свијета самоокованог тијела. Контемплација аутора овдје је далеко више дошла до изражаја него раније, што јасно говори у прилог чињеници да се квалитетна дјела рађају у невољи а са знатном дозом искуства. Конзистентност слике, која за разлику од осталих нема колорисаних површина, како би се истакло вријеме мрака и повампиреног ума, постигнута је композиционом структуром и редуцирањем расположивих симбола на релативно малом простору. Циљ је био сачинити што једноставније рјешење а уз то постићи снажну ликовну експресивност о времену препуном искушења и уништавања слободе.
|